Iako je tek polovina novembra, na ovo prisećanje inspirisala me je polemika na našem forumu o bojama i dekorima varalica. "Posle bitke generali su pametni“ pa tako i ja postadoh general. Iako ni dan-danas nisam siguran da sam otkrio razlog zašto je smuđ tada tako radio.

Ali je radio!

Mnogo davno beše, valjda se još dobro sećam. Znam da je bio januar, na obali sneg, dan divan, sunčan, bez vetra. Pecamo na Dunavu smuđa, silikoncima. Pročulo se da „radi jedino na male Mister Tvister šedove od 2 inča“, a ja nikada nisam imao mnogo malih varalica. Srećom, imao sam tri komada, ali u tri dekora (po jedan čisto beli, crno-beli i braon-oranž), koje sam više slučajno sačuvao. Naravno, kada se u Novom Sadu pročuje da na nešto „ide“ to „nešto“ ne možete da kupite ni kod švercera. Istina, tada je to bila još socijalistička Juga pa ni švercera nije bilo kao danas – u kapitalističkoj Srbiji.

Elem, stavim malog sedef-belog šeda (Mister Twiser Sassy Shad Pearl), zabacim... jedva osetim prigušeno „tak“! Izvadim ga. Lep, „redovan“ smuđ, jedno 1300-1500 grama. Bacim ponovo na isto mesto – ništa. Ponovo – ništa. Počnem još sporije da vučem, cinculiram, lerujem... zakačim kamen, otkinem ga.

Kud ću šta ću – stavim ovakvog crno-belog šeda. Zabacim, propada... tak! I tog smuđa izvadim, brat blizanac prethodnog. Bacim ponovo – ništa. Pa opet – ništa. Sve dok ne otkinem i njega.

Sada vadim trećeg, poskednjeg šeda, u braon-oranž dekoru. Onako, ko preko... ga bacim, jer ni u bunilu ne bih tu boju forsirao zimi. Kad – tak u propadanju, na jedno pola metra-metar od dna?! Izvadim i trećeg – isti ko i „blizanci“, tačnije sada već „trojke“ behu. Bacim ponovo – ništa. Pa ponovo, ponovo... dok i njega ne "saranim" u kamen.

Četvrtog nemam, iako je smuđaroška bratija bila možda i brojnija...

No  to nikada nisam saznao, jer i sunce već zalazi, dan izmiče, sve je hladnije – a šedova više nemam. Ali imam tri smuđa! Odem kući da ih čistim. Potom sam ih pojedinačno puštao - u vrelo ulje.

Sutradan nisam pecao, ni dan posle sutra, ni posle prekosutra - počeo vetar severac kosti da ledi, zahladilo ko što i priliči januaru. Uskoro je došao i ledeni februar, a ja mačor nisam. Tada ni som zimi nije radio, tako da sam pribor odložio do polovine aprila, kad krećem na štuku. Znači, pecao više nisam, ali sam razmišljao. Kopkalo me je zašto je radio „jedino“ na te M.T. šedove – i to male?

Mislio – i smislio. Da li je odgovor 100% tačan ne znam – ali je moguć. Ili bar jedan od više mogućih.

Kako mi je udarao uvek u prvom zabačaju – na bilo koji dekor – došao sam do zaključka da je to zato što su bili topliji! Naime, šediće sam držao u džepu tople perjane jakne. Naredni hitac je uvek bio sa već ohlađenim šedom. Kad ga otkinem, ponovo u džep po toplog. Upecam, dok skinem smuđa šed je već hladan, pa je sledeći hitac uzaludan. I tako tri puta.

Sada mi je krivo što nisam (tada!) odmah pokušao i sa nekim većim šedom, ili tvisterom – ali toplim! Ali kako da eksperimentišem kad svi kažu: „jedino“ na šedove od pet santima! A tada nisam bio Glod koji sve zna, ma nisam bio čak ni neki autoritet – tada su autoriteti bili neki drugi tipovi – ovi s flašom!

Možda bih sada tačno znao da li je bilo u pitanju neko zračenje, ili je vruć rep suptilnije radio, ili nešto treće, četvrto...

Jer posle više zimi nisam pecao, pošto Travar reče: „što jača zima to manje šupaka na vodi“ – ali ja mislim obratno: što jača zima to više šupaka na vodi – tj. grabuljaša! A mene je bivalo sramota da zimi zatičem drugare, pominjane „autoritete“ koji „džiguju soma“.

Da se razumemo, uopšte ne tvrdim da sam otkrio tačan razlog zašto je tada tako bilo. Ali je bilo! A ispričao sam vam jer ne može da škodi. Pa kad ne škodi – ko zna – možda može nekome da koristi.

Nekome ko zimi zaista lovi smuđa – a ne soma.

Dragan Jovanov Glod