Za mene nema plemenitijeg materijala od drveta, jer plemeniti metali nemaju dušu, drvo ima - drvo živi i posle smrti. Uvek je drveni predmet plemenitiji od plastičnog bilo šta da je u pitanju, a posebno kad su u pitanji vobleri. Nils Master je (i zato!) po mnogima najbolji vobler! Tačnije: za mene je on No 1, bez konkurencije, bez obzira što se Glod zaklinje u neke drvene Rapale i Bagleye, i u plastične Mann’s krankbejte. (Jes, ali ne zaboravi da mi živimo ovde - gde se nema “šuški za “plemenito” - op. ur.)
Nije potrebno da naširoko raspredam o tome zašto je drvo najbolje, pa svi znaju da drvo pliva i ne mora vobler biti šupalj. A kad nije šupalj teško će se napiti vode. Iz tog razloga skoro sve velike Rapale (Magnumi i slično), su i izrađene od drveta - veliki vobleri za velike i jake ribe. Istina je da i drveni mogu upiti vodu ako ih mladica, smuđ... oštrozube ribe izbuše, ali Nils Mastere ne mogu.
Masteri su obloženi veoma t(r)ajnim lakovima kao i slojevima plastične mase, zaštićeni su toliko dobro da skoro nema slučaja da neki izgubi svoju akciju jer je voda otežala telo. Nils Masteri spadaju u najtrajnije voblere, a veći modeli su (ko i veće Rapale) napravljeni od još tvrđeg i jačeg drveta nego što je balza, baš da im zubi nekog monstruma ne mogu ništa. Stoga su i udice jake, a kroz telo svakog, pa čak i najmanjeg, Nils Mastera je provučena čelična nerđajuća žica, koja spaja alku na nosu sa alkama za koje su okačene jake trokrake udice.
Tvrda spoljna zaštita potrebna je i zbog toga što smuđ, mladica (pirana na slici - op. ur.) znaju da u mekano drvo zabiju zube, vi kontrirate, ali smuđ samo zine... i ništa - ne zakače ga trokrake. Kada je spoljašnjost voblera tvrda, solidna kontra postiže efekat jer zubi skliznu po plastici pa smuđa dokače udice. To je možda jedina prednost plastičnog voblera u odnosu na drveni (i niža cena - op. ur.), iako se Nils Masteri i po tome nose sa njima jer su obloženi tvrdom plastikom.
I za soma su Masteri dovoljno jaki ali, nažalost, ne zveckaju. Opet, smuđ i štuka (mladica?) više vole tihe ribe - voblere koji ne zveckaju. Mislim da je značaj kuglica u voblerima precenjen, da ih mnogi proizvođači stavljaju pre zbog balansa nego “zvonjave”, mnogi maloserijski, vanserijski, vobleri (kao Turus Ukko, Grand Ma...) ih nemaju, ali za tu oblast nisam dovoljno stručan - neka Glod o tome piše, recimo zašto su bolji dublji od viših tonova u lovu soma. (Možda jednom, ali i ja volijem “ćutljivije” za smuđa i štuku, a što se soma tiče njega sada pecam peletama, hehehe - op. Glod).
U dva nastavka prikazao sam vam sve današnje modele Nils Mastera, pa ako više obratite pažnje na njihov dizajn primetićete da nijedan model ne liči na drugi! Oblici tela skroz drugačiji: od horizontalno spljošenog preseka - preko skroz okruglog - do vertikalno spoljoštenog; kljunovi skroz različiti, a da i ne pominjem revolucionarnog, a bez kljuna, Big Moutha. To sve govori da je svaki model Nils Mastera ponaosob dugo modeliran i testiran, vidi se da su konstruktori uložili golemi trud dok je stvaran pojedini model. (Jedino što bi se uslovno moglo prihvati pod pojmom “sličnost” su ova dva, totalno različita, ali u principu slična Nils Mastera - i Big Mouth i Invincible imaju spljošteno telo po horizontali, usukan trbuh, kod repa su tanki a široki kod glave, jedino što Velikousti nema kljun kao Nevidljivi, nego mu je, umesto njega, donja “vilica” spuštena; slični su i po težini, veličini, donekle i akciji.)
Takođe (osim palete Invincible) nema modela istog tipa u više veličina: jedan Jumbo i jedan Stalwart, jedna veličina Hake - bez obzira na kljun, tj. dubinu ronjenja, jedino dva Big Moutha različitih veličina, za razliku od, recimo, Rapale koja većinu modela pravi u više veličina: Original, Coundown, Shad Rap, Jointed, Husky Jerk... Očigledno da je za svaku veličinu optimalan samo po jedan oblik, kako bi se dobila željena vibracija. Izuzetak je Invincible, ali su oni ipak različiti po akciji, jer su jedni bolji za smuđa a drugi za štuku: 8 cm za smuđa, odnosno 15 za štuku, s tim da je od 12 nekako najuniverzalniji - i za smuđa, i za štuku, i za mladicu, bar ja tako vidim “dvanaesticu” koja je nosilac mnogih rekorda. “Osmica” je, opet, vrlo popularna kod smuđaroša, iako je “dvanaestica” primerenija gabaritnijim primercima (bar je tako po belom svetu). No, kod nas love malim - male, ali o tome smo pisali bezbroj puta u “Trofeju”. Siguran sam da je u Srbiji odnos onih koji koriste velike voblere, recimo Nils “petnaesticu”, u odnosu na “osmicu”, bar 50:1, ako ne i više! Mislim da se ni “dvanaestica” ne kotira puno bolje što je pogrešno, treba je isprobati ali tako da joj date dovoljnu “minutažu”, pa ćete videti!
I eto tako, nekako sam priveo kraju ovu “trilogiju”, započetu pričom o Merilin Monro i - Rapali?! Priču koju sam završio Invincible modelom. Sad vam preostaje samo da kupite modele iz “trilogije” i da ih sve sistematski isprobate - garantujem da ćete sa svakim modelom imati uspeha ako ga budete dovoljno dugo “kupali”. Samo dekore odaberite, ima ih koliko želite. Meni su dragi sa prugama, ali ih ima i sa tačkicama, šljokicama...
Ali zapamtite: Masteri ne spadaju u voblere koji love (kao većina danas - op. ur.) izgledom (kupce - op. ur.) oni love vrlo specifičnom vibracijom i neponovljivom akcijom. Masteri su gospodari voda!
Zoran Popov
P.S. U nadi da sam vam malo pojasnio razlog poularnosti Nils Mastera među profesionalcima, završavam trilogiju o voblerima Made in Finland koji su se proslavili ulovima enormnog broja kapitalaca širom sveta - od Brazila do Sibira!
