Varaličare hvata panika kad ponekad moraju da koriste dubokoroneće voblere. U mislima uvek vide „1000 dinara s dugim kljunom“ zaglavljenim među dunavskim kamenjem na dnu. A ne vide smuđa od 4-5, ili soma od 10 kila. Radije koriste tonuće modele koje mogu brzim povlačenjem da drže dalje od dna - ali i od trofeja. Neke veće varaličarske uspehe ostvario sam upravo loveći klasičnim voblerima tipa Deep Runner (dip raner), koji su prilikom optimalno sporog povlačenja čukali po smom dnu. Jeste, bilo je i kidanja, neću da vas lažem.
ZADATA DUBINA
Plivajući dubokoronac ima uvek dug kljun, na kome je alka za kačenje. Neću vas zamarati hidrodinamikom, silom potiska, napadnim uglom... Dovoljno je znati da se dužim (većim) kljunom postižu veće dubine.
Veće dubine dostiže i vobler kome kljun zaklapa manji ugao sa površinom vode. Arhimed kaže: na svako telo zaronjeno u tečnost deluje sila potiska koja je jednaka težini istisnute tečnosti. Prevedeno na varaličarski rečnik to znači da bi dublje ronio plivajući (Floating) vobler koji ima manje telo. Naravno, plivajući vobleri su ili puni - od drveta, ili šuplji - od plastike. Da bi uopšte plivali, moraju imati dovoljno veliko telo, koje nosi kljun, udice... A na veće telo deluje jači potisak, koji ga tera ka površini. Zato je potreban veliki kljun. I tako u krug. Do optimalnog oblika i veličine tela, do optimalnog oblika, položaja i veličine kljuna, do optimalne veličine i težine udica... Da bi prilikom optimalne brzine povlačenja dostizao zadatu dubinu. Vidite na Depth Plus seriji da što je veći kljun proporcionalno je veće I telo.
Pogledajte koliki je Mann's Depth 30+. To je prvi plivajići vobler na svetu koji je zaronio preko dubine od deset metara. Tamo ga odvlači ogroman kljun koji, nažalost, ima veliku masu (težinu). Takav kljun je zato u tandemu sa glomaznim telom (prava kruška „Viljamovka“, ili: V-i-l-l-i-jamovka - kako kaže moj Maćika kada ga pitam od čega je pekao rakiju. Po njegovom usporenom odgovoru odmah znam i koliko je rakija jaka), pa je 30+ zajedno sa udicama težak oho-ho. Naravno, da je kljun tanji, da je zid tela tanji, vobler bi bio lakši. Ali bi i „tanje“ trajao. I tu pomoći nema - glomazan je do bola. A kada ga povlačite boli i štap i ruka, i mašinica i struna. Čemu toliko bola? Zato što glomazni Mens lovi glomazne somove!
U DRUGOJ BRZINI
Dobio sam brojana pitanja u kojima ribolovce interesuje koja je optimalna brzina povlačenja voblera za štuku, smuđa, soma... Odgovor glasi: brzinu povlačenja uslovljava vobler! To znači da treba vući onoliko brzo (sporo) koliko je potrebno da vobler muški ljulja štap. Od brzine povlačenja zavisi i dubina ronjenja. Naravno, radna dubina voblera zavisi i od debljine strune (tanja struna - veća dubina), virble (pa čak i vrste čvora kojim je struna vezana za alku), položaja štapa (ugla štapa i površine vode: veći ugao - pliće, i obratno...), rastojanja voblera od ribolovca (veća daljina - veća dubina), mesta gde se nalazi alkica, gustine vode...
U principu, dubokoronca treba vući što sporije, ali ne presporo - da ne bi bežao prema površini. Možete povremeno „prebaciti u prvu“, pa potom „prešaltovati u drugu“... Dubokoroncem tako pretražujete po vertikali i horizontali. „Treća“ brzina se koristi obično da bi odmah po padu na vodu vobler „nabili“ što dublje. Povremeno zastanite, pa potom: treća-druga-prva-druga-prva...
Pravilo bi glasilo: OPTIMALNO SPORO! Ali, nažalost, pojam “sporo” je totalno relativan…
NA MIRNOJ...
Dubokoronci su idealni za spore i mirne vode. Možete loviti i sa obale, i iz čamca. Naravno da je čamac „zakon“, ali...
Lov sa obale je moguć dubokoroncima jedino ako tačno znate dubinu i odlično poznajete konfiguraciju dna. Tada majstori čestim promenama brzine povlačenja i adekvatnim pauzama vode vobler tik iznad prepreka.
Na tekućoj vodi problem je vađenje voblera pod obalom. Tada obično i dolazi do zakačinjanja, jer ga tok vode nabija duboko, bez obzira koliko sporo motali. Potrebno je da pustite da skroz ispliva, pa da ga struja zanese do obale. Ako je obala pistupačna idite nizvodno do vašeg skupocenog dubokoronca. Ako je nepristupačna batalite dip-ranere i koristite tonuće modele, koji su malo „lenji“ u sporoj vodi, ali su idealni za brže, pa ga bržim namotavanjem i podizanjem visoko štapa bez rizika možete izvući kod obale. Svakako, tonući modeli neka budu tipa Rapala Countdown a ne neki dugokljuni Magnum koji roni k’o podmornica.
... I BRZOJ VODI
Dubokoronci su idealni za lov na većim, tekućim vodama: Sava, Dunav, Tisa... Ali opet iz čamca. Usidrite se na pravom mestu, zabacite dubokoronca i pustite da ga voda nosi, nosi, nosi... Ako koristite pletenicu možete skoro isprazniti špulnu, ali ostavite dvadesetak metara rezerve, jer ako udari som...
Pletenica se ne isteže i osetićete kako dip-raner žestoko vibrira i na 80 metara daljine. Tako možete udobno sedeći pretražiti veliki prostor po daljini, a promenom modela koji različiti rone, i po dubini.
Ovo je najudobniji i najjefikasniji način varaličarenja. Zato vam savetujem - nabavite čamac!
KRUŠKICE, RIBICE I ŠEDOVI
Uglavnom postoje tri oblika dip-raner voblera: „kruškice“, „ribice“ i „šedovi“. (Crankbait, Minnow i Shad).
Karakteristika prvih je da imaju kompaktnije, zbijenije, kruškoliko telo. Uvek imaju dve trokrake udice. Ja ih najviše volim zato što se mogu lako, vrlo daleko lansirati, i retko se mrse u vazduhu. Zbog aerodinamičkog oblika lete lako, daleko, i precizno pogađaju odabrano mesto. Obično su od plastike i imaju kuglice koje u šupljem, rezonantnom telu proizvode dubok zvuk.
To su vobleri za soma bez konkurencije. Imaju brzu, žestoku vibraciju, sa ne tako velikim amplitudama - ne landaraju široko. Ako od Bečejaca čujete da su imali „kapaš na pačora“, odmah iz svoje (tuđe?) kutije izvadite neku dubokoroneću kruškicu sa zvečkom.
Drugi tip su dubokoroneći vobleri duguljastog tela. Imaju dve ili tri trokrake udice, zavisno od veličine. Ima ih drvenih i plastičnih (obično sa kuglicama). Idealni su (dužine od 7 - 10 cm, ne računajući kljun), za lov smuđa. Nedostatak im je što, naročito duži modeli sa tri trokrake, „vole“ da se u letu vrte k'o helikopter, pa se upletu oko strune. Dok skoro sve kruškice imaju sličnu vibraciju, ribice odlukuje nešto sporije amplitude - obično šire rade guzicom. Razlike od modela, do modela, su znatnije - ima ih koje rade brže a sitnije u odnosu na uzdužnu osu (slično kruškicama), i koje sporo, široko ševrdaju.
Naravno, ne znači da smuđ nikad ne poželi žutu krušku, a som neki duguljasti, nečujni vobler. Tipičan predstavnik je, recimo, Nils Master Invincible DR od 8 i 12 cm.
Nešto između su šedovi. Obično imaju dve trokrake. Tanji su od zdepastih kruškica a puniji od vitkih ribica. Duguljasti su (ali kraći od ribica), širih leđa, a uži od kruškica. Rade kao... pa znate I sami – kao Rapala Shad Rap Deep Runner.
Kada bih birao po jednog predstavnika iz sve tri gupe dipranera, moj izbor bi bio:
- Crankbite – Mann’s Depth Plus serija.
- Minnow – Nils Master Invincible DR serija
- Shad – Rapala Shad Rap Deep Runner serija.
I na kraju, ako se i dalje pitate: “da li baš mora dubokorncima” moj odgovor glasi: “da, mora - zato što su trofejne grabljivice uvek pre u dubini nego na površini”! Stoga, za kapitalce nabavite čamac, jer s dipranerime bez čamca nema udarca.
Dragan Jovanov Glod
