Čudan je ovaj svet. Eto već smo debelo zagazili (tačnije: ugazili!) u drugu deceniju 21. veka a svuda unaokolo mediokriteti i diletanti. Ili licemeri i foliranti. Demagogija zavladala, svi se (kao) profinili – ljudska prava, zaštita životinja, ekologija... a u suštini gledaju jedino profit. Zamenili su sopstveno (kvazi)obrazovanje sa inteligencijom, a poštenje i skromnost proglasili manama. Rodoljublja se stide jer sopstvenu istoriju ne znaju. Ne poštuju svoje jer se stide porekla, kao da imaju pedigre a ne časne pretke. Svi se pokondirili i uobrazili, nesvesni koliko su duhovno osiromašili. Toliko da nemaju ni saosećanja ni osećaja za solidarnost. Usamili se…

Ne znam tačno za koga se veže ova anegdota, pominju se i Miloš Obrenović i Nikola Pašiš, ali i nije toliko bitno jer su obojica vodili dosta sličnu „pragmatičnu“ politiku. Uzmimo stoga da je Pašić ovako „osluškovao“ glas naroda. Elem: Nikola Pašić je često je pitao sekretara šta kaže narod. Psuje vlast – odgovori sekretar. Dobro je, povećavaj porez – naredi Pašić. Šta sad radi narod – opet pita. Strašno psuje vlast, ali najviše Vas, gos’n precedniče – odgovori sekretar. Dobro je, još povećaj – reče Pašić. Šta sad radi narod – upita Pašić.. Ćuti, čak i ne psuje –…

Čovek ujeo psa! Kažu da je to vest, a ne kada pas ujede čoveka. Ali vest da je rotvajler ubio svoju vlasnicu huji Internetom. I naravno, sve bruji od komentara - iako se ne zna šta se tačno desilo, zbog čega se tako nešto dogodilo itd. No, bar polovina, ako ne i veći procenat komentatora, okrivljuje psa. A ja ne mogu da verujem koliko ovde živi životinja koji mrze životinje, pa tako i pse. Truju ih po ulicama, ubijaju u kafilerijama, bacaju u šahtove... ostavljaju, napuštaju iako su ih uzeli za kućnog ljubimca – ko da je pas njih izabrao…

Iznad svega mrzim motornu testeru još od legendarnog horora “Teksaški masakr” Toba Hupera, ali ne zato što su joj Ameri promenili namenu (jer je ima i u “Skarfejsu”) nego što još uvek ima onih koji je koriste za seču šuma! A šume volim iznad svega, jer drvo je  živo biće - za mene najlepše. Pohlepa za profitom krči šume, drveće se seče a životinje povlače. I nestaju. Ubijajući šume ubijamo i životinje - a time i sebe. Za deset-dvadeset godina biće ih još manje, jer džaba sadimo, ako mnogo više vadimo. “Gde god vidiš zgodno mesto tu drvo posadi” lepo…

U ovoj pecaroškoj spskoj “Trilogiji” sve je izmišljeno, i lica i događaji, pa je svaka eventualna sličnost sa stvarnim životom nenamerna – čista slučajnost. Izvinjavam se i što nema slika, osim ove adekvatne uvodne fotografije (i zbog nje se izvinjavam), pa se mora čitati. Izvinjavam se i što je mučno dugačko. A posebno se izvinjavam što je tačno! Ali morao sam da napišem i treći nastavak “trilogije”, jer bila bi to “trilogija u tri čina” da je samo iz dva dela. I bila bi previše tužna, a ovako bar ima srećan kraj – otišao Milan, otišao da nikad ne dođe.…