Kad sam kupio Sticky Fingers bio sam go ko pištolj. Dinara u džepu nemam, žicam se na „Tomboli“ za dinar od srećnih dobitnika. Pratim ko viče: mešaaaaj, daj 28, ili daaaaj 69... pa se ko puvanjak kroz pocepane ganje ušunjam za njihov sto. Foliram da, kao, pratim – a ni hemijsku nemam pa buškam izgorelom šibicom stari nevažeći tiket. Ponekad utrefim dobitnički astal... A nepisano pravilo među kockarima beše: časti kolege! I tako ja, dinar ovde, dinar onde... za 57 nakupim. Ali ne i za piće u „Snek baru“ u Pančevu, u kišnu jesen 1971. A pije mi se... neizdrživo!…

Po sokacima miriše sveže pokošena trava, a sve drveće u selu okrečeno svečano, u belo. Školski prozori okićeni cvećem i zastavama, naravno i Njegovom slikom. Okićena i pošta, Dom kulture, omladinske prostorije... Zastave se vijore, iz razglasa grmi svečana muzika, uglavnom koračnice! "Buđenje ranog proleća, a pesma da se maršira..." Dan uoči 1. maja, predveče, đaci u školu donesu držalje od metle i praznu konzervu. Konzerva se zakuca na odsečenu metlu i naspe neka smeša. Pa krene povorka sokacima, sa upaljenim bakljama. Prođemo selom pa u centar, ispred Doma. Gori logorska vatra, lovci pucaju u vazduh, razglas trešti... svi veseli!…

Uglavnom, Rusi kažu „lošađj“ – ali kad Visocki krikne „konjam“ valjda ste razumeli. Ukoliko niste, nadam se ste čuli bar za Mihaila Barišnjikova. Ukoliko niste, da vam ga prevedem: imao je veću zadršku u vazduhu nego Majkl Džordan. No, film je trećerazrena američka niskobudžentna jeftina propaganda priča. Samo što budalčine opet nisu skontale da filmom u stvari prave himnu Rosiji! Jer i Visocki, i Barišnjikov, i Solženjicin su Rusi – ma gde bili. Rusi - i kad nisu Sovjeti. Nikad nisu Ameri, ma koliko ih platili. Jer je sve nedovoljno! Stoga: KLIKNI I KRIKNI!

Drugo vaspitno sredstvo bio je isprašiti ga povocem po guzici. Švićnem ga par puta, nekoliko puta i po desetak – ali uvek na vreme. Naknadna kazna ne pomaže, ne može da razume zbog čega tada. Ali i te kako shvati kada zna da je kriv i stoički prihvati zasluženu kaznu – u momentu krivice. No, daleko najefikasnije vaspitno sredstvo bila je ljubomora! Ne kaže se bez razloga „ljubomoran kao pas“. E, to sam često primenjivao, bezobrazno sam izazivao ljubomoru kod bića koje je u stanju da umre od ljubavi. Bezobrazno, ali ne i bezobzirno – ljubomora se mora precizno, kao…

U periodu od 1980. do 1990. godine imao sam, očigledno, previše vremena i premalo problema. Da nije bilo tako, sasvim sigurno ne bih mogao da toliko gledam oko sebe, uočavam i pamtim svakakve gluposti. A od svih njih, ubedljivo najviše me je uvek radovalo jedno slovo, sasvim obično, ni po čemu specifično, koje sam, što sam ga češće viđao, sve više uklapao u paralelnu sliku zemlje u kojoj živim, stanja duha i kulture, a na kraju i bratstva i jedinstva… Našao sam u tom slovu, doduše samo na jednom mestu i elemente prikrivenog političkog stava. Ne znam, naravno, kad sam…