Ribolovački buvljak „Kod Vuka“, Beograd, jednog petka godine gospodnje 1993. Kafa milion dinara, kutija cigara – milijarda! Penzije 2 marke. Prodao sam gospodinu Vladiki (Vladici?) u mantiji štek od 9 metara DAM Litanium Futura za 900 maraka (100 DEM po metru!) i pun sam ko brod. Pijem neumereno... Pijem ko Rus! Preko – kilometarski (ne)red. Dele besplatno hleb. Penzioneri dobijaju ono za šta su glasali. Kontuzovan, derem se: NEMA MESA, NEMA HLEBA, JEDITE GOVNA – TAKO TREBA! Drugari me ućutkuju: Dragane, uhapsiće te, bre. Ma nek’ ’apse, nek’ se nose – što sam pijaniji tim sam hrabriji. Nije me uhapsilo...…

Kada sam, očajan, napisao ovaj tekst zaista nisam ni u ludilu mogao pretpostaviti da će se sve tako brzo ponoviti - pa ni dve godine nije prošlo od katastrofalnih poplava 2014. a sada se ponovo isto dešava! Ej bre narode, šta smo u međuvremenu učinili da se ne ponovi? Stoga ponovo oživljavam ovaj tekst koji je, gle čuda, jedan od najčitajnijih na čitavom portalu. Repriziram vapaj u nadi da narod zaista neće morati ponovo da pozlaćuje - iduće godine. Ili već ove. Jer kiše padaju od kad je sveta i veka, i padaće... Gledam novinara koji patetično pita starca kojem je…

Danima buljim u nebo – a Sunca nema. Čak se i Crkva zabrinula pa služi moleban za prestanak kiše. Trgovci dižu cenu čizmama i flaširanoj vodi – sad ili nikad! RTS sinoć, posle „Rođaka sa sela“ imala specijalnu emisiju o potopu, čitav sat bre. Ustaljenu programsku šemu umalo što nisu promenili. Ali su TV dnevnik počeli poplavama a ne Šarićem i Miškovićem. Šarić je bio tek treća vest – nije priznao. Mišku nisu vratili pasoš. Još nisu... A pre 15 godina takođe sam buljio u nebo – pa kad vidim „prokleto“ Sunce i vedro nebo dođe mi da svisnem –…

Upecao Lala zlatnu ribicu, dalje znate... Prva želja: da mi se Sosa više ne kurva. Druga želja: i ako se kurva da ne znam. Treća želja: i ako znam da se ne jedim!

Kad sam kupio Sticky Fingers bio sam go ko pištolj. Dinara u džepu nemam, žicam se na „Tomboli“ za dinar od srećnih dobitnika. Pratim ko viče: mešaaaaj, daj 28, ili daaaaj 69... pa se ko puvanjak kroz pocepane ganje ušunjam za njihov sto. Foliram da, kao, pratim – a ni hemijsku nemam pa buškam izgorelom šibicom stari nevažeći tiket. Ponekad utrefim dobitnički astal... A nepisano pravilo među kockarima beše: časti kolege! I tako ja, dinar ovde, dinar onde... za 57 nakupim. Ali ne i za piće u „Snek baru“ u Pančevu, u kišnu jesen 1971. A pije mi se... neizdrživo!…