(Priča jednog psa) Napisano u pomen svim nastradalim životinjama u kataklizmičnoj poplavi Srbije, Republike Srpske, BIH i Hrvatske u maju 2014. Kako sam ja srećan pas! Imam divnu kuću sa prelepim dvorištem. Imam gazde koji me obožavaju kao i ja njih. Sve bih dao za njih. Život svoj bih dao samo da njima bude dobro. To su divni ljudi, mama Slavka, tata Đura i njihova divna ćerkica, a meni najomiljenija mlada gazdarica Ana. Ona je divna devojčica, mama kaže da je juče napunila tri godine. Baš sporo raste! Mi psi mnogo više porastemo za 3 godine. Mene zovu Čupko, kažu…

Danima gledamo obe. Jedna je skromna, solidarna, vredna, požrtvovana... ali anonimna. Čute i rade. Za njih uglavnom malo ko zna – osim njihovih prijatelja. To je, većinom, Srbija sa 25000-30000 plate iz 3 smene, ili bez nje – nezaposleni. To su i „huligani“, Grobari, Delije... E, oni su spas Srbije! Možda su neki od njih koliko onomad jurišali na ambasade i krali patike, ko zna. Stoga evo jedne slike. Sad su se ti, prvi i jedini, odazvali na mobilizaciju - iako poziv nije upućen, nije proglašena. Nije proglašena opšta, ma ni delimična! Ali je uspela! Jer je situacija tragična! Opravdanja…

Mene su pre skoro 20 godina hteli da na rukama nose na Unu da bih, kao, pecao - Glod sam bre! Nisam prihvatio, mina sam se bojao. Kukavica sam.. i još uvek živ! Jer hrabrost počinje tamo gde prestaje razum… Braćo moja, zemljaci moji! Sava je, i pritoke joj njene, ispremeštala sve mine! Zaostale od zaostalih! Sada ni one više nisu hrvatske, muslimanske ili srpske. Sada su nam i mine zajedničke – jugoslovenske. Sana i Una, Vrbas i Bosna, Bosut… sve je to Sava! A Sava je OVO! Minirali smo svojski, udarnički, obesni, puni mržnje prema susjedima i komšijama, šakom…

Rastali smo se u ognju - vatri i dimu. A sada nas je jedan jedini, istina veliki, obični kišni oblak sve spojio! Sava je najveća jugoslovenska reka, a i lepo ime ima. Sada nam je zlo nanela, ali kličem: ŽIVELA! Jer si nas spojila, i ujedinila. Hvala Savi! Sava ne protiče ni kroz Crnu Goru ni kroz Makedoniju (bar ne još - nastavi li se, ko zna) – ali nas je spojila. Ujedinila, jer stiže pomoć i sa juga. I više će pomoći oni mali i siromašni ali duhom bogati – nego ovi iz EU veliki - a duševno prazni.…

Ribolovački buvljak „Kod Vuka“, Beograd, jednog petka godine gospodnje 1993. Kafa milion dinara, kutija cigara – milijarda! Penzije 2 marke. Prodao sam gospodinu Vladiki (Vladici?) u mantiji štek od 9 metara DAM Litanium Futura za 900 maraka (100 DEM po metru!) i pun sam ko brod. Pijem neumereno... Pijem ko Rus! Preko – kilometarski (ne)red. Dele besplatno hleb. Penzioneri dobijaju ono za šta su glasali. Kontuzovan, derem se: NEMA MESA, NEMA HLEBA, JEDITE GOVNA – TAKO TREBA! Drugari me ućutkuju: Dragane, uhapsiće te, bre. Ma nek’ ’apse, nek’ se nose – što sam pijaniji tim sam hrabriji. Nije me uhapsilo...…