Do ovog teksta nikada nije ni trebalo da dođe. Neka poređenja, ne samo što nemaju smisla zbog različitih perioda, već praktično predstavljaju uvredu za F1 i njene istinske zaljubljenike. Međutim, s obzirom na to šta planski pokušava da se nametne javnosti poslednjih godina, a sada eskalira, potrebno je podsetiti ljubitelje najbržeg svetskog cirkusa na određene činjenice.
Kako se može broj pobeda uzimati kao ključni segment u odabiru najvećeg ikad, ako znamo da se u periodu kada je Michael Schumacher pisao stranice istorije Formule 1, vozilo manje trka po sezoni nego danas? Takođe, bolidi su se lakše i češće kvarili, pa se neretko dešavalo da se izgubi ostvareni rezultat bez vozačke greške. Kao primer tome, možemo se setiti upravo VN Japana 2006. i razloga zašto Nemac nije upisao i osmi naslov u epskoj sezoni kada je uspeo da dostigne ogromnu prednost Fernanda Alonsa. U suštini, ako su pobede merilo, da li je onda Fetel treći najbolji vozač ikad?
Da biste bili najbolji u nečemu morate se isticati u gotovo svemu što je vezano za određenu profesiju. Hamiltona možemo pohvaliti na mirnoći, sposobnosti da izvuče maksimum iz mašine, mada ni tu psihološku stabilnost nismo viđali za vreme dominacije Fetela i Red Bula. Tada se njemu pripisivalo, slično kao Sebu danas, da često greši i nema strpljenja. Logično, lakše je biti psihički jak kad znaš da imaš najbolji bolid na gridu. Međutim, veći je problem što ne možemo istaći više gotovo nijedan skil za koji možemo reći da krasi Luisa kao najboljeg u tome. Michael je imao fantastične manevre, preticanja, start, majstorski znao da brani poziciju (to je dokazao čak i upravo Hamiltonu u Monci, u direktnom duelu, kada je vozio Mercedes još uvek u razvoju protiv znatno tada jačeg Meklarena). Luisu je start, na primer, jedna od slabijih strana. Fetel ga je neretko pobeđivao u tim duelima dok je Ferari mogao (smeo) da parira koliko-toliko, a reklo bi se da je u tom periodu (2017/2018) i u preticanjima, odnosno direktnim duelima, bio bolji. No, nije ovde tema Fetel. Šumaher je sve to demonstrirao i u eri bez DRS-a, KERS-a, dodatne snage iz boksa i ostalih današnjih pomagala koji vožnju čine znatno lakšom. To i jeste jedan od glavnih razloga zašto niko od današnjih vozača prosto nije ni u prilici da dođe u situaciju da se poredi sa ranijim majstorima. Danas preticanja bez DRS-a i nema, jedino ako je bolid ispred vas pokvaren ili napravi grešku. Sužena je mogućnost da se prikaže umeće, a vozačima sa jačim motorima olakšan posao.
Priča se često kako je Barikelo bio u Ferariju ono što je Botas danas u Mercedesu. Pa i jeste. Samo ne treba zaboraviti da je Michael vodio bitke za titule sa Hilom, Vilnevom, Hakinenom, Raikonenom, Alonsom... Dok je Hamilton samo u par slučajeva imao konkurenciju u drugom timu. Pored Ferarija, Šumi je osvojio i dva naslova sa Benetonom. I pre prve titule se dokazao kao sjajan vozač vozeći slabije bolide. Luisa, s druge strane, verovatno i jedinog od svih šampiona nikada nismo gledali kako se snalazi u slabijem timu. Izvlačiti maksimum iz takvih situacija je takođe prikaz umeća. Šumaher, Alonso, Fetel, Kimi... Svi su se kalili vozeći za "manje" timove, osim Hamiltona koji je od svoje prve sezone bio ili u najboljoj ili u jednoj od 3 najjače ekipe. Treba istaći i da Nemac nikada nije izgubio bitku za naslov od timskog kolege, dok je Luis 2016. poražen od Rozberga koji se sutradan iznenadno povlači iz F1 (interesantno) i na njegovo mesto uskače poslušni Botas. Mnogi bi ovde potegli priču o Barikelovom propuštanju Šumahera u Austriji. Svakako ružan detalj. Međutim, niti je uticao na ishod šampionata, a i Michael je Rubensu kasnije vratio za to. Svakako mnogo manje ružno od slučaja iz 2008. kada se Luisu u posledjem krugu sklanja Glok, čovek koji mu nije timski kolega, i zatim prvi prilazi da mu čestita. To je, ujedno, i jedini Hamiltonov naslov pre ere apsolutne dominacije Mercedesa.
Naravno da bez odličnog tima nema ni naslova, ma ko bio u pitanju. Ali dobro je poznato da je Michael itekako učestvovao u radu na bolidu. Dva najveća projekta ovog veka su nastala oko njega: Ferari sa početka 2000ih i današnji Mercedes. Ovo nas dovodi do zaključka, da je ispalo sve po prvobitnom planu, da bismo danas pričali o 13 ili 14 naslova Šumahera. Luis je praktično uleteo u završen automobil, baš na početku hibridne ere kada kreće dominacija Mercedesa. Dakle, i u njegovim rekordima ima Šumijevog pečata.
Može se dalje zalaziti i u dublju analizu, preispitivati pravila, odluke direkcija trka godinama u nazad, uticaj svetske politike na dešavanja u auto-moto sportu, nezapamćenu fortunu... Razne sporedne stvari koje su kumovale tome da se neke brojke izdejstvuju na silu. Međutim, o tome nećemo jer odvešće temu u drugom pravcu. Dovoljno je još samo reći da se, npr, Michael Jordan smatra najvećim košarkašem ikada, iako nije prvi ni po poenima, ni po osvojenim prstenovima NBA lige. Da bi bio najveći moraš postati sinonim za sport koji igraš. Biti najveći u očima publike (Luis stalno pobeđuje, a ko se seća kada je poslednji put izglasan za vozača dana?)
Velika većina ljudi koji u životu nisu pogledali F1 trku sigurno znaju ko je Michael Schumacher. Teško da bi se isto mogli reći i za Hamiltona, iako zahvaljujući rastu interneta se informacije danas kreću mnogo brže i šire nego pre. Može da dođe do brojke i od 10 titula, preko 100 pobeda... Prosto, neke stvari se ne postižu na silu guranim brojkama.
Da se ne shvati pogrešno: Luis Hamilton je vrhunski vozač koji u potpunosti zaslužuje da vozi za vrhunsku ekipu i pobeđuje, ali nazivati ga "najvećim ikad" i tako olako svrstavati u rang, ili još gore iznad Šumahera, Sene, Prosta, Laude, Fanđa... je glavni razlog ovog teksta. Reći će neki, previše pristrasno. I jeste. Ali vratimo se na početak: Do ove priče nikada nije trebalo da dođe. Izazvana je. I nisu rekordi problem. Sam Šumaher je izjavio da su tu da se ruše. I one koje Hamilton ostavi će jednom neko oboriti. Možda neki pripadnik LGBT populacije, ko zna šta svetski moćnici spremaju.
Adam Turohan
