Počelo je to još u prošlom veku, tamo negde sredinom 80-ih godina. Jednog vikenda kažem supruzi kako bi mogli večeras da izmemo kasetu sa Bondarčukovim filmom „Rat i mir“ i da nekoliko sati uživamo. Odemo do videoteke, kad: „nema šanse, taj film je rezervisan mesecima unapred“. Zapanjeno pitam videotekara otkud sad to, pored Ramba i nindži da narod gleda umetnost, a on reče: „to klinci gledaju na brzinu“, da ne bi čitali lektiru“.

Decenijama kasnije, sad nedavno, u Memedovićevoj „Poteri“, na pitanje protiv koga su Rusi ratovali u Tolstojevom romanu „Rat i mir“, učesnik kviza, intektualac, nije znao – na Turke je tipovao. Jovanu neprijatno, neprijatno i „goniocu“ pa pokuša da takmičara-neznalicu opravda rečim: „Vi ste očigledno pomešali romane, verovatno ste mislili na Vronskog iz Ane Karenjine“. Da, kao priznade intelktualac, matematičar po struci, ali uzalud, i dalje svima u studiju neprijatno, neprijatno i meni koji to gledam. Jedino nije neprijatno „maksimu koji lupa po diviziji“.

Dobro de, ne mora profesor matematike da čita Tolstoja, ma ne mora ni da zna ko je Kutuzov a ko Napoleon, ali tada ne treba da se eksponira u javnosti i blamira i sebe i svoju struku. Ipak je to ozbiljan kviz koji zahteva obrazovanje, nije to „Slagalica“ gde takmičari sakupljeni s ulice lupetaju sve u 16 pa neki pojma nemaju koja reke teče ispod Savskog mosta. Izgleda da matematičar ni vhs video nije imao. Ili je samo nindže gledao.

Sramota me je prijatelji, sramota me je svega, i lažnih diploma i lažnih doktora, sramota me je i političara i matematičara i novinara. Sramota me je sopstvenog naroda. Istina, ni drugi narodi ne haju za obrazovanje ali marim baš za njih, svojih se stidim.

No, kad dublje razmislim, zašto bih krivio mladež za neznanje. Znaju oni sasvim dovoljno, taman onoliko koliko im treba. Znaju da se diplome kupuju, da se zapošljava preko stranke, da se pare ne zarađuju znanjem nego stiču mućkanjem. Obrazovanje više nikome ne treba! Pa ni na Zapadu – tamo vole poslušne stručnjake i glupave radnike, a ne obrazovane buntovnike.

Politika, sport i estrada vlada, um više ne caruje – ali snaga klade valja. Zato su u modi teretane. Budi jak, pa ili ćeš rmbačiti - u inostranstvu, ili ćeš se baviti kriminalom – ovde. Škola je čisto gubljenje vremena, obrazovanje je nepotrebno. Pa i opasno...

Da se razumemo, nije ni pre bilo bajno. Pa nama su ispirali mozak i terorisali nas partizanskim filmovima – od recimo snimljenih tristo 298 su bili loši. Samo što smo mi znali da su Prle i Tihi izmišljeni, a ove nove generacije veruju da je Rambo stvaran.

Eto šta su posledice kada se u demokratske promene uđe paljenjem Savezne skupštine (tačnije paljem glasačkih listića), i kada budući guverner s bandom naoružanom kalašnjikovima upadne u Narodnu banku Srbije i nikome ništa – snaga klade valja.

A ja, matora naivna budala, i dalje tvrdim da je naš najbolji „partizanski“ film svih vremena „Tri“ Aleksandra Petrovića. Jer je student tada bio okružen masom budala ko ja sada. I tako će izgleda biti dok je sveta i veka. Jer je za „pravedno i pošteno“ proglašeno demokratsko pravilo : „jedan čovek, jedan glas“, iako su budale u sve većoj većini a obrazovani u manjini uprkos svojoj veličini.

Student

P.S. U tekstu imate link za insert od svega 5 minuta filma, odgledajte bar toliko, ne može da škodi. A i Cica Perović je za mene naš najbolji glumac.