Šta mislim o zimskom ribolovu a posebno za pecanje u zimovnicima – pisao sam i kritikovao, pisao sam i na temu ribolov neposredno pre mresta, napisao sam i tekst „lovostaj kad mu vreme nije“ – recimo kad je zimi toplo kao ove 2020. godine a datumi lovostaja se ne pomeraju iako su termini mresta pomereni. Pisao sam i o februaru – „najdužem mesecu u godini“ jer su mnogi martovski ulovi smuđa – nelegalni, prijavljeni kao februarski - legalni. Pisao sam o svemu i muka mi je od svega, jer evo ovih dana svedoci smo brojnih ulova kapitalnih smuđeva punih ikre. Ulovljeni su po zakonu i u meri su, šta možemo sem da... tugujemo. Ne što mi nismo upecali nego što oni jesu!

Kad sam jednom polemisao o pecanju pred mrest sa „uglednim sportskim ribolovcem“ zapanjila me njegova teorija. Kao, svejedno je kada ribu uloviš – ukoliko je ne pustiš?! Recimo ukoliko je štuka upecana u januaru i pojedena ionako se neće izmrestiti u februaru. Tako da je, po njemu, svejedno kada se (u)peca, pa i u mrestu – ukoliko je pustiš?! I u pravu je, pojedena riba se ne mresti! Ali...

Poenta je da je on upecao pred mrest ne zato što je majstor ribolova nego što je tada najlakše uloviti je, tako da pred mrest (i za vreme mresta) svaka šuša može postati majstor udice i šepuriti se po Fejsbuku trofejnim ulovom! Jer se obično pred mrest ulove najteže ribe, kapitalne matice. Ne što su tada najviše gladne – naprotiv – tada im ikra pritiska želudac pa jedu tek sitnije zalogaje, ukoliko uopšte i jedu, nego što su neoprezne. Nagon za produženjem vrste tada je jači od opreza, pa ih instikt vodi na terene pogodne za mrest. Nažalost, to uvek budu plićaci, često blizu obale (štuka), ili gnezda pod strmom obalom, adventivno korenje vrba (smuđ). A mi upravo to koristimo, praktično zloupotrebljavamo to što znamo gde su. Znamo plićake gde štuke zalaze, znamo gde su smuđeva gnezda, a znamo i gde se som ukrtožio!

Idealno mesto za pecanje a nema ribolovaca, jer špor nije kod nas

Stoga je važno kada je riba upecana, a ne da li je puštena ili pojedena! Uostalom, „majstor udice“ je u jesen ne bi ni upecao. Samo se upecana riba može i pustiti i pojesti. A upecati kapitalnu nije lako, to ne može svako. Jer kako to da se toliko malo ulovi trofejnih grabljivica preko godine, kada se one neuporedivo više i češće hrane – jer brže vare? Ulovimo manje jer ne znamo gde su, ulovimo manje jer su brze, u kondiciji, pune snage, a oprezne. Ali pred mrest su teške, bremenite, spore, plus im hormoni udare u glavu pa su i neoprezne.

No, ne može se od naših sportskih ribolovaca očekivati da se uzdrže od pecanja tokom zime (po meni od 1. januara do 1. maja, puna 4 meseca), jer su mnogi „rođeni da pecaju“ i dozvolu za ribolov su odmah kupili, a mnogi će se vaditi na krivolovce i ribolovce koji ribu ne puštaju.

Druga grupa „sportskih ribolovaca“ javno preti da dozvolu neće kupiti jer je kontrola slaba, ali će pecati. Pošto će oni, kao, ribu vraćati. Ne pada im na pamet da iako su opravdano kivni na nesavesne upravljače i čuvare voda i oni tako postaju krivolovci.

A na sve to plus oni koji treba da znaju i moraju da odlučuju lovostaj ne pomeraju! A danas je 1. prvi februar 2020. godine i temperatura vazduha je preko 15 stepeni. Kolika je temperatura vode ne znam. Ali znam da su ovih dana obale naših reka opsednute „sportskim ribolovcima“, vreme je idealno za pecanje. Ali i za mrest...

Dragan Jovanov Glod