Cтижу ничим изазвани оптимисти
Почећу овај текст свакодневицом, извештајем, парадоксима и стањем духа. Знам да људи данас тешко читају штива која захтевају високу концентрацију па ћу текст поделити условно на два дела. Први, који је јасан у опису конкретних догађаја и други део за оне који желе да нађу неку радост у мишљењу и идејама, који се не боје јаких речи и мисли...
Одржали смо трећу акцију чишћења реке Расине 2019. године. Чистили смо непосредни центар града, од почетка шеталишта до бране (Брусјани знају тачно, а они који нас не знају... то је око 600м тока). Због неколико оправданих отказа, књига је спала на нас шесторицу. Иако нам број не игра од старта никакву улогу радујемо се кад пребацимо 10 људи. Сваки пут се тако лепо дружимо, радимо и остављамо ред иза нас да ми је просто жао других људи који немају ову привилегију (да чисте отпад који нису стварали) и пропуштају окупљања око вишег циља јер давање себе за општу ствар оплемењује човека. Узимање је много лакше али после тога ништа не бива у души.
Овај део чишћен је пре 2 године, у нашој првој сезони по једном кишном дану, беше нас тада 10-ак. Сада, стање у самој реци је боље али обале су поново катастрофа. На тако краткој деоници, која протиче поред прелепог градског базена, сакупили смо преко 30 џакова смећа плус седиште од аута, пола бандере, маказе за овце и много сајли и жица. Чак ми се један даљи рођак жалио да смо му покупили неки најлон са обале и пластичну флашу што говори о стању духа (иначе пре 2 године ми се пожалио исти човек, не неук и са одређеном функцијом у управи, да смо му узели камионску гуму са обале а она му као држи исту... јасно Вам је све зашто нас је обично око 8 учесника).
У исто време, базен је био пун, дан леп и прави летњи. Ми смо се нашли у 9 сати, радили до подне. Значи имало би се кад стићи (и стигли смо) да се оде на базен и да се чисти река а ипак било нас је 6 (од тога тројица који немају пребивалиште у Брусу). Људи су били обавештени на време, ипак ретки су видели интерес у томе, да буду корисни за општу ствар. Добар изговор пара вреди, а невера у неку идеју додатно олакшава недолазак и ствара још песимизма маса и неке љубоморе на људе који делом надвисују тренутну жабокречину. Разумљиво... то нам не смета.
ЈКП које је углавном бивало конструктивно, све више изврдава и за неку минималну помоћ у виду хране за “нас комуналце” а одобрена средства за ову годину од Општине, и даље не стижу а осми месец газимо (на своје име, сакупљамо новац од добрих људи, којих има Богу хавала, за штампу дечјих мајци од Бруског марша 2018). Чека се да Држава уплати локалу а онда локал даље, тако су нам рекли... Тешка су времена, сем за репрезентације тзв функционера и скупштински посланички ресторан. Изгледа се преписује са великог екрана. Обећано или одобрено за јавност је “завршено”, ствара се слика експедитивности и тачности. А онда се на основу личних воља људи који узурпиравају јавни простор и функције одређује коме ће се, колико, када и да ли и како реализовати. Независно од резултата, него од сервилности и владања и воље оних који мисле да баш о свему одлучују. Чека се дизбаланс, дебаланс, ребаланс што говори Шојић, ко се сећа “Беле лађе”. И онда се средства чију висину сами одреде на јавном конкурсу (што је у реду) опет деле или и не деле у износима који могу бити од 0 до 100% од одобреног зависно од свега овог горе (што није у реду). А у папирима ће стојати све најрегуларније. Правимо се мртви кад видимо медведа или и иначе. Појео вук магарца. Нешто као Други дневник или Пинк већ годинама или деценијама. То је “нормално”. Нема везе с конкретним градом.
Суноврат cрпских институција у пуном замаху, томе сви присуствујемо свакодневно. Значи да грађанима реално и локалним властима, катастрофа речног система суштински не смета. И сада, као што се тешко реше да чисте реке, једнако тешко и неуспешно бране се реке од минихидрозала. Зар то није тако логично?... Не може се у реку годинама трпати смеће а никад нико не казнити за то, а онда кад се несумњиво грозан концепт минихидрозла појави, да одједном то буду реке без којих се не може и од којих се живи. А у које иде и канализација. Успешна борба не трпи лицемерје... Лицемерство није пробило Солунски фронт, нити су за ту особину знали Старац Вујадин, Мали Радојица или Српски неже Лазо, нити било који светао догађај или покрет кроз историју. Има онај певач који више воли да гостује било где него ли јужно од Саве и Дунава где га и даље многи цене, који ми је пре 20 година био драг, а тај и такав, рекао је бар нешто паметно: нама је добро, таман кол’ко смо заслужили.
До следеће акције, завршићу цитатом књиге Ивана Александровича Иљина: “Савремени ”просвећени” човек, на тај начин, води погани живот. У њему је згаснуо свети пламен срца. Њему недостаје духовна енергија убеђења, занос духовне страсти, без којих у светској историји није могло да се одигра ништа велико. Он је исувише “разложит” да би био сврсисходан. Он је исувише “образован” да би, неиздајно, веровао у нешто. Он је исувише “скептичан” да би постао јак. Исувише слаб да би следио Бога...”.
Ја мислим да ако дајемо добре примере у сваком дану и да учимо из оних нама датих од наших славних предака, врло брзо се можемо вратити на прави пут.
Верујте прво и стисните пести, па онда трести, трести, трести... Такав је стих Вељка Петровића.
Али прво веруј... то је услов.
П.с.
До сада у 16 акција и непуне 3 године рада, из Расине и Криве Реке, избацили смо преко 1000 џакова смећа, а просечно нас буде око 8 по акцији. Шта да људи и власти стварно желе да виде реке у употребном стању, и да нас је бивало по 30, какви би тек онда резултати били? Да то масе ЗАИСТА занима, на делу а без новца као првог и главног услова ангажовања...
И не трудимо се да поправимо читаве народе или градове. Али обасјајмо сваки неки свој микрокруг на који иоле утичемо, и нек сами будемо бар мало бољи. Ето, ми чинимо наше иако нас је бројчано мало. И онда велика количина смећа буде уколњена.
Да ли је сад рекама драстично боље, сигурно да не, јер смећа има на тоне, али да ли се ми осећамо лепо, будите уверени да је осећај диван... Дајемо све од себе, будимо уснуле, не очекујемо пуно и подсећамо Државу да има маћехински однос према сопственој земљи и људима и да “зло добра донијети неће” што говораше Мајка Јевросима. Душе су нам мирне, иако нисмо комплет срећни због општег стања али дајемо од себе све што можемо.
Како рече мулти уметник Никола Пејаковић Коља, ако сам ја бољи и теби је боље. Можда је то оно најважније које заборављамо и које смо изгубили.
А други део текста, који првобитно беше први, казује нам следеће...
Уводник другог дела текста је такође извод из књиге “Загледан у живот” од Ивана Александровича Иљина.
“….Живео једном један чудак који је изгубио оно “најважније”. Био је веома богат, имао је све што се може поседовати, што човек себи може приуштити: а опет, није имао нешто чему, чак, није могао ни име наденути. Он је тако много могао, он је скоро све смео; али, није знао чему се може стремити, живот му се чинио бесмисленим и мртвим. Ништа га није радовало, постепено је његово богатство за њега постајало неиздрживо бреме. Тада је отишао једној старици која је своју мудрост гајила у пећини уснулих, огњених планина и испричао јој о својој несрећи. – Запути се у широки свет-рекла му је старица-поништи оно што си изгубио; твоја несрећа је велика- теби недостаје оно “најважније”; све док га не пронађеш, живот ће за тебе бити несрећа и мучење! Несрећник се запутио у потрагу...”
Кренимо храбро сада ко човек из приче да видимо како да се спасемо...
Знате да волим историју и да сам става да се у примерима светлим из прошлости можемо научити како да васкрснемо своју вољу и обновимо снагу и пољуљано самопоуздање генерација. Ту и нигде више леже нам излази за све наше наизглед нерешиве проблеме. Тамо се учимо вишим циљевима, тамо налазимо надахнућа, тамо се види како је идеја Србије и Србства гајена кроз векове никог не угрожавајући већ чувајући здравље нације.
Као народ сањали смо, жртвовали се, већински неодустајали (сем делова који су због терора или користи мењли православље за ислам и унију) и имали оно зрнце соли којим нам је било све осољено. И кад је све друго сем народа и Цркве нестало. Кад нас је обавила тама тежа од свих до тад постојећих ми нисмо клонули. Ми смо имали оно најважније из увода. А било је много теже него нама данас, будите уверени у то... Зашто смо данас тако апатични? Питања је много а одговори сви леже у прошлости. А нас редовоно терају и саветују да баш то заборавимо и окренемо се будућности, евентуално садашњости али прошлости никако. Мислите ли да се можемо извући гледајући само у једном правцу (будућности)? Ја мислим да се ни колима не може управљати без освртања а камо ли Нацијом и Државом.
Имамо ли то зрнце соли или смо овакви баш зато јер тога нема? И ако је тако, где, како и по коју цену да га нађемо? Ко нам га је одузео и зашто? Како да га вратимо?
Пре свега као друштво да приметимо да нам фали. Да смо “добро” ал да нам фале средина и крајеви што каже прост свет. Да помислимо шта би о нама рекли наши мучени и славни претходници. Да схватимо да нема биљке без корена или везе са земљом.
Да ли отуд долазе сви наши проблеми? Да ли можемо и шта да решимо ако немамо оно “најважније”? Само се батргамо. Мучимо се. Мораћемо то пронаћи што пре...
Поиграјмо се и учимо. Пронађимо у низу непознатог човека или догађај и научимо нешто о том. Или повежите више појмова. За почетак изаберите једно име и један догађај а ко је вољан може и више... Ово је наша “игрица”.
Гаврило Принцип... Вршачки владика Теодор, спаљивање моштију Св. Саве на Врачару... Мачков камен, Колубарска и Церска битка, Момчило Гаврић... Вожд Карађорђе, Књаз Милош... На Дрини ћуприја, Сеобе... Богдан Жерајић, Невесињска пушка, Битка на Вучјем долу... Синђелић и Чегар, Бој на Љубићу... Краљевић Марко, Старина Новак и Мали Радојица... Јасеновац, Љубан Једнак, Паг и Јадовно... Тито, антисрпски комунизам и још деструктивнији капитализам... .Јиндриховце, Добој и бугарски логори за Србе у Првом св.рату... Наше Косово и Метохија и Нато агресија 1999... Иво Сенковић и Јанковић Стојан... Мојковац, Кајмакчалан и Плава гробница... Тесла, Пупин и Миланковић... Свети владика Николај Српски, Авва Јустин и Патријарх Павле... Урош Предић, Крачун и Чешљар... Надежда Петровић, сликарка и болничарка... Воја Танкосић и Војвода Вук... Војводе Мицко, Ђорђе Скопљанче и Јован Бабунски ... Слободан Јовановић, Дража и Де Гол... прогон ћирилице у поробљеној Србији у оба Светска рата, прогон исте данас у Хрватској (али и у Србији у немару и аутошовинизму)... Шумарице, Краљево и Крива Река 1942. ... Хиландар, Студеница, Хопово и Драговић, Крупа и Крка... Кошаре, Паштрик и Жута кућа... Ракоцијева буна, Новосадски мостови и Новосадски масакр јануара 1942г. ... Цар Душан, Св. Јован Владимир и Деспот Ђурађ... Св. Сава и Стефан Првовенчани...
Све ово, златне су, владарске, слободарске, духовне, уметничке, научничке, херојске и мученичке и крваве нити једног рода кроз векове. Једног великог рода. Све ово и још много тога и лепог и тешког овај народ је претурио преко главе. Увек је постојао виши мотив, најбоље описан у речима “За Крст часни и слободу златну” и у поруци мајке Јевросиме сину Марку где каже “боље ти је изгубити главу него своју огрешити душу”. Да ли смо ми данас на том пољу најтањи икада? Колико се лако огрешимо, а ако се огрешимо, кајемо ли се? У ком моменту смо постали себичнији него солидарнији и алавији него скроминији? Откад нам људскост и достојанство нису важне категорије. Ко су они којима такво стање одговара? Где седе ти који с радошћу гледају како “племе наше сном мртвијем спава”?
Да ли је самопоштовање кључно? Оно људско у сваком дану и оно Државно у дугом року. То подразумева тежњу ка врлини, достојанству, поштовању у комуникацији са родитељима, колегама, пријатељима. То је оно што нам чини свакодневицу а она је оно што ми јесмо. Много више од оног шта л ће рећи Еу, Руси ил Амери. Дајте ми да дајемо добре примере, ајде да не бацамо смеће више, а ко баца нека га казне. Где су послодавци који не варају Државу а раднике поштују и радници који поштују посао, послодавца и хијерархију? Изведимо их на светлост дана нек их сви с разлогом упознају и на њих да се угледају. Ајде да помогнемо где можемо, да пружимо руку, да не гледамо само паре... Ајде да схватимо да странке на власти нису Држава, него да Држава мора бити изнад страначких интереса било које власти. И да свако од нас носи мали колач одговорности који у збиру доноси све ово у ком живимо и како живимо.
Рече ми један свештеник бруски, немој да причамо више како смо гостољубиви према странцима, ај да чујем ко је љубазан са рођацима, пријатељима и простим светом. Дакле, ајмо ту да се покажемо а не да се простиремо пред странце више него што и они очекују а своје да гурамо у запећак. То је исто као што многи познају грчке обале боље него крај у ком живе или одакле су. У истој можданој кухињи настаје тај образац понашања. То просто није нормално.
Пуно морамо да се трудимо да се поправимо. То мора бити сталан процес, у сваком дану, а не чекати све неопходне услове па започети. Јер они неће доћи...
Зашто то тако мора, објаснио сам на примеру драге реке Расине и акција чишћења које тамо спроводи невелика дружина Удружења грађна за заштиту природе и неговање Српског наслеђа “Рајкo од Расине”. Морамо се вратити идејама и идеалима и њих живети. Ено песме “Светли гробови”, подсетите је се или научите о чему говори.
Данас, у време које живимо, борба за слободу није најчешће на живот и смрт (сем Косова и Метохије и још по неких делова). Ми морамо да будемо свесни своје пролазности и своје припадности овој земљи Србији и друштву у целини. Тај комфор који нису имали хајдуци, четници, ратници Балканских и Светских ратова. Ми данас то треба да схватимо као срећу и да у миру поправљамо ствари а не да их додатно кваримо.
Самим благословом рођења ми добијамо много права али и много обавеза. Временом грлати смо за права а обавезе не сматрамо тако битним. Видимо трун у оку брата свог а у свом не видимо балван. Једнако очекујемо да нека сила долази и решава све наше (локалне) брљотине према природи. Гордимо се, пречесто.
Дођох кроз векове до садашњости...
Београд, 07.08.2019г.
Александар Милутиновић
