Како се долази до момента да се нешто напише? А како се долази до момента да се нешто опште паметно покуша да уради? Где почиње стваралаштво а који су лимити репродукције? Где је ту свако од нас где је Држава а шта ради Антидржава?
Питања се нижу, или не, али решења свакако постоје. А време, оно се убрзало.
Кренућу одмах јер људи данас брзо одустају. Неко ће ме пратити до ове реченице, неко је већ одустао а неко ће ићи и даље. Како рече чика Јова Змај: “ Mало нас је кој’ би смели, ал нас страшна сила креће! Зар ко може стићи цели? Ко посумља никад неће!!!” Мене занимају ови што их страшна сила креће.
Пјесмо моја замириши светом
Како се долази до тог да се нешто жели да напише? По мени, постоји неколико корака, неки захтевају време, мотив, неки породично васпитање, неки поштовање знања и порекла, неки вољу, неки жељу, љубав, родољубље, човекољубље, комбинацију, свашта... Да бисте о нечем писали, мање или више успешно, потребно је да имате глад за неким знањем, да Вас нешто надахне, да Вас неко или нешто одушеви, да Вас нешто гане, потресе или да желите да се борите за неку своју правду а увек мислећи и на своју земљу Србију. Ако се атомизујемо, ако гледамо само своју љуштуру то нам се не може десити. Ретко је ко тако “грандиозна” личност да га опчињеност самим собом може некуд да одведе даље од оног одраза у ком се утопио Нарцис. То сигурно виђате код других али је важно препознати на време ако нас та болест ухвати. Дакле читајте нешто што Вас чини бољим, што учи, што подстиче на добар искорак. Баците поглед и на актуелности али немојте да дозволите да сте срећни или несрећни ако победи или изгуби Ђоковић, Јокић, Теодосић или да Вам гадни политичари и аутошовинисти омрзну порекло и земљу која је много више од места рођења и тренутног живљења. И да Вас убеде да сте припадник неког скарадног народа. Истина је много лепша само тражи жртву. Упознајте нашу земљу кроз књигу, кроз наслеђе или путовање, а то тражи време и труд.
Тај напор није мањи од ломатања по иностранствима у бедним аранжманима и са понижавајућом свотом новца у новчанику, у свету који новчано никад нећемо достићи, док размишљате хоће ли бити цариника који ће вас упитати колико пара носите за ових 5 дана што планирасте да будете грађанин света. Није све тамо негде лепше и трава зеленија али наравно, не говорим да живите у бајци о Србији којој се може наћи много мана. Али, ипак није ни кошмар па да очајавамо. То је грех, малодушје и слабоверје поготово. Имамо могућности да радимо на томе да нешто постане бар бајчица ако не бајка. Бар лична ветрењача која ће ти дати мирну главу да кажеш, све си покушао, а можда и успео(вратићу се на Јову Змаја...ко посумља никад неће).
Ја лично волим Србију, то што јесмо, какви год да јесмо али волим да будемо бољи. Ја волим да знам да дајем све од себе да ми сутра деца не замере. Ако не покушам да очистим реку Расину или бар укажем на тај проблем, у целој земљи, шансе да нпр моја деца сутрадан долазе и купају се на Расини, равна је нули. Значи, неће бити могућности да ја ја као човек у зрелим годинама нечим заинтересујем своју децу да дођу у то место, да заједно дођемо у то место и ту реку који су ме градили ко човека да она и њих обликује. Неће бити изводљиво да проведу ту квалитетно време ако је река као сада проточна депонија и канализација у једном. Значи нема времена за одлагање општих ствари испред приватних јер је то повезано. Због себичлука власти и бахатог односа, узурпирања перспектива од породичних кланова и бесправде се одлази, више него из материјалних разлога. Због успомена предака може се негде доћи понекад, али не може се саживети и осетити то место ако је оно замрло, у кршу, лому и свеједности.
Сад ћу рећи пар локалних ствари, али препознаћете нажалост и у својим местима исто... Ако је средњовековна тврђава Козник суштински небезбедна за посету и нема се никаква видиљива стратегија са њом, ако манастир Милентија није атрактиван ни за посету ни за обнову(изузимам гдина Бећковић Матију који се труди), ако су реке у ужасном стању, ако музеј не ради или је смештен у сутерену а туристичко пуца на целом спрату (а шта то они раде да су битнији од музејске поставке и чему се даје примат...наслеђу и показивању истог или комфору локалних функционера?). Ако деца из Бруса (и сваког другог места) иду на екскурзије по белом свету а не знају да бекну о Кознику, манастиру Милентија, Топличком устанку, Кривој Реци 1942. како направити да воле своје место и Државу. Како да стекну самопоуздање у судару са странцима, на чему да базирају самопоштовање? Неко им приказује с одушевљењем Милано, Верону, Париз, Барселону, а опањкава све наше. Како ти може бити ближи познаник од оца и мајке и да га, поврх свега, јаче волиш? Неко узима дневнице, агенције се тале, наставници вође путева иду џабе на екскурзије. Какав им се пример даје и како онда да заволе оно што јесу и како да не почну конверзију идентитета? Том матрицом су настали многи ентитети који пледирају или су постали народи отпаднувши од Србства или од њега бејаху остављени. Дакле поново Држава пушта стихију зарад самодеструкције и окористи малог броја људи. Којој то независној земљи уџбенике пишу странци чије су званичне политике изразито непријатељске? У Србији се промовише све осим Србије, све што је добро овде подразумевамо да је свуда тако, а све што је лоше мислимо да је само наша одлика. Није тако. Корона ће показати да није, и не само она.
Треба ићи редом. Треба знати све о свом селу, па о свом граду, па о локалној реци и планини, о догађајима, треба ходочастити иста места, стварати културу тога. Да ли би мене занимале реке да ме отац није водио на пецање свуда, да ли би ме болело уво за Криву Реку да је нисам посетио небројено пута ловећи пастрмке, да ли би ми сметало што ће минихидрозло уништити водопад за који не зна ни 1% брусјана јер тамо нису били? Сад кренимо даље, ако риболовци не чисте реку, ловци, школе организовано, ако се ни један функционер (сем председника Спортског савеза гдина Миленковића) не укључи, ако грађани углавном имају преча посла од рада за опште добро... онда ово стање уопште не чуди. И искрено им и не смета. За митинг се лако скупи 50-100 људи, за роштиљ 30 док кажеш кекс, за пијанку 15 за тили час а за рад у реци једва 7-8 углавном истих. Значи ли то да је ова прича испред времена? Шта ако се на конкурсу одобри новац, никад не уплати, општина се ублокира у правцу исплата за удружења а у исто време се не дирају трошкови за репрезентацију или начине неограниченим? Значи ли да су закони активни само кад било која владајућа ганитура то жели односно против кога жели?
Мислите можда да само добар стандард, плате, обликују човека, летовања и зимовања, а да то не чини река, цвет, поглед с Ртња или талас Мораве, помоћ нашима на КиМ или Црној Гори?
Научите пјесан, то је избављење.
Београд, 24.03.2020г.
Александар Милутиновић
П.с.
Текст посвећујем свим невино страдалим у Нато агресији која је светски преседан, када је суверена земља нападнута без одобрења Савeта безбедности Уједињених нација. Тада и званично победила је неправда, сила и терор. На том пољу настала је лажна држава, расељено 250 000 Срба и других житеља КиМ, утрт је пут сецесији Црне Горе и даљем подјармљивању Србије. За све из воза у Грделици, за Хероје са Кошара и Паштрика, за Милицу и децу из Морина, за Нишке жртве, за сломљене фабрике, за уништене мостове, за Горана Раичевића, прекинуте младости, за наше Косово и Метохију, за Лађевце и Поникве, за Ужичку пошту, за пилоте покварених авиона-хероје неба, за Српску војску и полицију, за Новосадске мостове и рафинерију, за страдале у бомбардовању болница, за срушени Генералштаб...
За нове хероје, за омладину којој никаква пропаганда и Антидржава неће моћи да избије из кода Лазара, Милоша, Карађорћа, Пупина, Теслу, Св. Саву, Св. Николаја Српског, Војводу Вука, Старину Новака, Лазу Костића, Змаја, Диса...
Многаја љета, Догодине у Призрену!
