Прошао сам недавно у склопу припреме будућих акција чишћења део реке Грашевке на прелазу из села Брзеће у село Радманово, општина Брус. Таквим локацијам богата је Србија. То је потенцијално раскошан део који је данас све само не понос. Ипак једно је од наших огледала. Недоступан за очи пролазника, скривен и од Бога замишљен да буде планински бисер и лепота доступна одабранима, постао је нешто сасвим друго. Изметнуо се у своју супротност комбинацијом аутодеструкције и запуштености мештана и немара и незаинтересованости локалних власти и државе у дугом року. Да бисте боље разумели ту кобну промену користићу се нашим генијалним Ивом Андрићем и његовим описом метаморфозе младог Карађоза: „... Дете је било живо и бистро, волело је књигу, али нарочито музику и сваку игру. До четрнаесте године дечак је добро учио и изгледало је да ће поћи очевим стопама, али тада је његова живост почела да се претвара у бес, а његова бистрина окренула наопаким путем. Дечак је стао да се мења, чак и физички. Нагло се раскрупњао и неприродно се угојио. Његове умне, смеђе очи стале су да играју као на зејтину. Напустио је школу и почео да се дружи са кафанским свирачима и мађионичарима, са коцкарима, пијаницама и пушачима опијума. Сам није имао неког нарочитог дара за вештине, ни праве страсти за коцку или пиће, али га је привлачио тај свет и све оно што се плете око њега, исто као што га је одбијало све што је припадало свету мирних, обичних судбина, устаљених навика и редовних обавеза...“. Та река као и многе друге или готово све, претрпеле су грдне ране од људи од којих се то не би очекивало. Од оних који од ње живе и који поред ње живе. Од оних, који остављени од државе да се сналазе како знају и умеју, нису успели да разумеју да убијањем река, секу грану на којој седе. Од државе која није добацивала даље од “а где сам ту ја“ министара, директора и функционера. Од људи који су недостојни функција и одговорности. Од оних од којих на крају, зависи и већина тихог, повученог и пристојног света.

Тај један део реке, коме претходи онај који је јавна депонија и незванични ЈКП Брзећа, у ком смо у 2 акције сакупили преко 400 џакова смећа на исто толико метара, наша је велика брука а и шанса. Ушушкан је, ненасељен, неприступачан, сакривен и као такав погодан за несавесне људе који бацају смеће у природу. Кажу, иди баци то на бук. Чуо сам за то, да ту “воле“ да баце, а са смећем се упознао у 3 акције које смо у Грашевци организовали. Сада сам то урадио детаљније, све сам то прошао метар по метар, стопу по стопу, ногу пред ногу. Путем којим се ређе иде. Док сам газио реком, клизао се, понегде и падао и наново устајао, пентрао се да хватам добре кадрове, рађале су ми се бројне идеје како да се то среди и уједно како да се ми кроз то сређивање пресложимо и постанемо бољи људи. Да се излечимо сопственим смећем.
То је део реке који би неки разборитији и мудрији људи и управе користили као замајац развоја и зарада. Где би кроз шуму а изнад реке направили и укопали пешачке стазе са видиковцима за сликање уместо што је ружна авантура туда проћи. Заболи човека стомак кад види како знамо да будемо лоши према околини. Само дође на памет да су за такав однос према рекама минихидрозла морала да дођу као казна(иако сам наравно против истих). Тај део је на пар км удаљености од уласка у Н.п. Копаоник и на истој удаљености од новоизграђене гондоле. Туристе никада ту нису водили ни о томе помишљали јер да је тог било, не би то сада било како јесте. Очигледно је да је за посленике ове гране привреде туризам једино хотел и цена квадрата. Колика је то грешка...
Неки посетиоци би волели да лове поточну пастрмку, неки да шетају поред реке јер планина није само за скијање. Сав тај туристички апарат јако плитко и површно се бави природом, без дугорочности, без визије и континуитета добрих поступака и планова. Пејзаже користе у домену грађевине, тзв инвестиција(ту не треба даља и дугорочнија мисао да би се омирисале и дохватиле паре). Виде планину као прост и туђ економски простор те отуд је Копаоник одсвуд пригушен минихидрозлом које уништава пририду а пуни џепове уском кругу привилегованих. Природу која је есенција туризма. Што би рекао Чварков, поред домаће деструкције, доћиће ти из Београда, ћелави, са задриглим вратовима...И долазе на сваку планину да је окаљају парама као мештани смећем, мада сам Копаоник, онај фенси део, туристи затрпају смећем у току зиме. И то је тужна истина.
Где је у тој реци туга а има ли за њу икад више среће?

Тугу ћу Вам представити кроз слике а срећа, она мора да се заслужи. Срећа за Грашевку(и било коју другу реку коју неко чисти) смо сви ми који покушавамо да људима, у одсуству институција које у за то плаћене, објаснимо да река не заслужује да буде хронична депонија. Да то што бациш смеће у реку не доприноси добро ни твом имању, ни твојој породици, ни твом угледу. Да тако нећеш се осветити ни држави која те сиса ко крпељ и која те тера да напустиш своје село или мали град, нећеш тако наудити ни једном транзиционом добитнику. Наштетићеш само себи и свом месту. Људи у селима(ако их уопште има млађих од 50 година), у мањим градовима би морали да схвате да морају да захтевају своја права на редовно и организовано одношење смећа, на ефикасну комуналну службу...Неће Вас се нико сетити ако не будете борци. Од борбеног и правдољубивог народа изгледа смо постали нешто што само именом везано за Србе пре 1945.
У наредни месецима, гледаћете неке наше покушаје да Грашевку и ове њене најлепше делове ослободимо смећа и да дамо шансу да радећи тако тежак и тако добровољан и волонтерски посао, покушамо да се духовно вртатимо на места на која су нас слали и примером упућивали наши бројни преци, од Трибала, Св. Јована Владимира, Св. Саве и Св. Цара Лазара па до Тесле, Пупина, војводе Вука и Драже.
Ако успемо да мотивишемо локално становништво да масовно узме учешће у чишћењу река које су углавном сами уништили то ће бити једна изузетно велика и важна ствар и светао пример да „из нових фресака стара туга веје, (те да) није све пропало, кад пропало све је“. Биће то наше друштвено покајање и прочишћење.
Пратите нас (инстаграм reke_srbije), правите нешто боље и веће у Вашим местима и рекама и/или нам се придружите. Ако успемо да удахнемо нови живот рекама онда ћемо сигурно бити способни да се издигнемо из овог духовног блата у ком грцамо, подоста и својим немаром, и које само што нас није све потопило. Зато зграбите сваки своју реку, као да Вам је неки члан породице који је у проблему. Дајте се у тој помоћи, јер ослобађајући њу, окупљајући се око ње, вадећи смеће које нисмо бацали ми бирамо наше мирнодопско “царство небеско“ бирамо идеал наспрам стомакоугађања. Бирамо живот са идејом и далеким погледима уместо да исте завршимо у тањиру или пијући пиво у обичном празнословљу.
У свему томе Ви ћете сигурно постати боља особа, која ће се повезати тако са пуно здравих истомишљеника а то је већ много и добар је залог да верујемо у успех и у сваколику обнову
Београд, 13.05.2021г.

Александар Милутиновић