Godinama pričam kako je veoma čudno da najveći i najlpopularniji tim u istoriji F1, Ferari, onako ćuti i bez reakcije izlazi iz svega što se dešavalo tokom 2017/2018, zatim volšebno gube na kvalitetu i od 2019. postaju (ponovo) ekipa za koju je treće mesto uspeh. I sve to se nekako doživljava kao normalno. Biju oni svoje bitke, iako su daleko ispod renomea i tradicije imena, ali eto u finišu uzbuljive sezone se ipak Lekler i Sainz oglašavaju da bi nam izneli "svoje" tumačenje kako Maks zaslužuje kaznu. Naravno, u mašini su i ostali. Mali Rasel nikada nije smeo javno da kaže da mu je sopstvena ekipa namerno otela pobedu (prvu i jedinu u karijeri do sad), moralo je da se sačuva buduće mesto u Mercedesu, pa sada ne čudi što se i on sa istom svrhom oglašava.
Znamo svi šta se dešava ne samo ove sezone, nego godinama unazad. Kako rade dvostruki aršini, ko šta sme, ko ne, kome kazna...itd. Mogu da spinuju sa svih strana, očigledne činjenice jasno govore.
Još od pre nekoliko godina tvrdim da do 2022. nećemo gledati zanimljivo i pošteno takmičenje (ili bar približno tome), dok onaj koji mora ne postavi sve rekorde. I eto nas. Sve je tu, ostao je još samo taj osmi naslov. Međutim, umešao se Maks Ferštapen. Sa ekipom Red Bula nam doneo "prerano" zanimljivu sezonu, usudio se usprotiviti se već unapred upisanim stranicama istorije i zato navijanje za njega danas predstavlja neku vrstu moralnog čina i vaspitanja.
Iako nam je prošla trka pokazala šta nas čeka u finišu i podsetila nas na svo zlo hibridne ere, da ćemo gledati opet jednog čoveka u mašini duplo bržoj od ostatka grida, ostaje neka nada da verujemo u tog Maksa. Ne zato što svi treba da budu njegovi navijači, nego jer nam je on trenutno jedini ostao i navijanje za njega u ovoj nepoštenoj borbi je ujedno i navijanje za Formulu 1.
Adam Turohan
