Svi ribolovci znaju da je muž pecaroš božiji poklon za žene. Pitate se zašto?

Vrlo jednostavno. Muž pecaroš je odlučan, na vetru, suncu, kiši i mrazu iskaljen, te fizički skoro neodoljiv. Pravi je vitez, tojest hrabar je i neustrašiv. Čak je i ranoranilac. Pogotovu u pecaroškoj sezoni. Voli prirodu i pozitivnim vibracijama obasipa ukućane. Jak je i snažan, jer redovno trenira, tojest na svako pecanje ponese bar 50 kila tereta, u vidu opreme. Osim toga bavi se dodatnim fizičkim aktivnostima, kopa gliste, rovce, turpake... U kuhinji je pravi velemajstor. Mesi čudesne sastave od samo njemu znanih začina i sastojaka, poput novozelandskih algi, fishfeed ulja, caiuser fruita, brašna od GLM školjki… Kuva makrobiotsku hranu, tojest konoplju, žito, ječam, stari kukuruz, ali zna da pravi i boile koje su komplikovanije i od Rafaelo kuglica (no, o tim čarobnim kuglicama jednom drugom prilikom).

PRIRODNO  HARMONIČAN STAJLING  

Ovo bi bile njegove opšte karakteristike. Ni izgled mu nikad nije monoton. Štaviše! On je glasnik proleća, leta i ostalih godišnjih doba, jer sva ona se prepoznaju na njemu, čineći njegov stajling prirodnim i harmoničnim. Prvo prolećno sunce mu zamrsi kosu i ofarba ga nežnom bojom Indijanca. Leti je preplanuo do te mere da ga ukućani jedva prepoznaju. Uglavnom ima na sebi bermude i majicu kratkih rukava, kačket koje je satkalo sunce, dok se on, zanesen, bavio važnijim stvarima.

U jesen i zimi od štipavog vetra i svežine vazduha porumene mu obrazi, a nos mu postane neodoljivo jarkocrven. Raznovrsnosti pojave muža pecaroša i te kako doprinosi i okićenost njegovog omiljenog pecaroškog kompleta, tojest odeće i obuće, po kojoj tačno možete prepoznati  finese i karakteristike njegovog omiljenog pecaroškog terena. Čizme, patike, ali i svi ostali elementi garderobe ukrašeni su, neujednačenim flekama fine sivkaste gline, originalnog, mirišljavog, prirodno čistog tamnog mulja ili sasvim običnog ritskog blata koje menja boju u zavisnosti dal je suvo, malo manje ili malo više vlažno. Zakačeni čičkovi, mrljice od raznih bobica, i ko zna još kakvi luckasti plodovi prirode dodatno čine radosnim njegovu pojavu. Tu su i nepravilni oblici kvalitetne prihrane za ribe koji se znaju zalepiti po rukama, ali i ostalim delovima pecaroševe spoljašnjosti.  

ON DONOSI HRANU

Kao glava porodice, muž pecaroš brine se i o hrani, naime donosi kući svežu ribu. Dobro, ovo poslednje se ne dešava tako često, ali baš u tom pohodu mu se ocrtavaju njegove prave vrline. Ne prezajući ni od čega, – bespuća, divljine, kiše, mraza i snega – on uporno traga za ribom. Iznova i iznova. Njegovim žilama teče krv pravog iskonskog lovca i hranitelja porodice, da bi konačno obradovao svoju porodicu ekološki zdravom hranom. Uglavnom su to sitniji primerci,  ali zato, kad se to konačno desi, zna se – ta riba je ulovljena u garantovano najčistijoj vodi te je najkvalitetnija.

Najveća vrlina, posle odlučnosti i volje ribolovca, jeste njegova  mekana duša – da je na lebac moš mazati: on istinski voli prirodu i ceni sve njene žitelje.

NI SUPRUGU NE ZABORAVLJA

No, ima on još vrlina. Naprimer, nikad ne zaboravlja svoju suprugu. Ume da poštuje njenu brižnost pogotovu kad na pecanju pokisne, kad je blatnjav, kad se umoran vraća kući iz nedodjije i to bez ulova. Kad ga ona dočekuje sa toplom kupkom, sa sveže skuvanim ukusnim ručkom, kad se raduje njegovom povratku i marljivo čistila, prala i peglala njegove iskaljane odevne predmete. I zato joj on i ugadja. Čak do te mere da je nekoliko puta godišnje pozove i na svoje strogo poverljivo i od BIA i CIA čuvano tajno pecaroško mesto. A razlog je, pa da se konačno malo odmori njegova draga, i to u miru na svežem vazduhu. Zaslužila je, nema šta. Tu na njegovom tajnom mestu nema usisivača, mašine za veš, kuvanja dosadnog nedeljnog porodičnog ručka, kao ni ostalih kućnih poslova. Može se do mile volje opustiti, samo ... treba da bude u prirodi tiha, bolje rečeno da  ćuti, jer znate, ribe ne vole buku, a može da trzne svakog trenutka. Naravno da ona  može nesmetano da čita svoju omiljenu knjigu, da bere poljsko cveće, možda šipak s divlje ruže,  kupine... da uživa u divljini koja vrvi od života. U ruksaku uvek ima masti protiv komaraca, misli on i na njenu nežnu i osetljivu kožu. Njegovo pecanje traje satima i satima i žena na ovakvom mestu zasigurno ima dovoljno vremena... I čiste ruke pa bez ustezanja može da pripremi doručak kad se u prirodi ogladni, ili da skuva kafu, da doda malo soli, iseče parče hleba, otvori i donese pivo... Po potrebi može i da skokne do parkiranog automobila samo da ne zalupi vrata. Jednom rečju, supruga pecaroša nije nimalo zapostavljena…

ŠARANDŽIJE SU ŠLAG NA TORTI

A znate šta je još bitnije? Da na ovakvom prelepom izletu pecaroševa izabranica iz prve ruke saznaje duboke, više godina odgonetane ribolovačke tajne i to posmatrajući muža na delu! 

Dal su supruge sportskih ribolovaca-takmičara još sretnije, teško je oceniti. No, zamislite ponosnu ženu takmičara plovkaroša, ženu vrsnog majstora ribolovca koji sa najmanje 17 kilograma ekstra, super prihrane i mamaca, sa silno kvalitetnom opremom iz dana u dan bije junačke bitke i deli  megdan sa članovima suparničkih udruženja. On zbog toga mora putovati svaki čas na druge vode i izdržavati sva ta uzvratna pecaroška nadmetanja. Uspe li da se dokaže i pokaže da je najspretniji u hvatanju riba, evo slave za čitavu porodicu.

A šarandžije? Oni su tek šlag na torti. Sa sobom moraju poneti i do 300 kila potrepština, da pecaju neprekidno pet dana i četiri noći, pa zamislite koliko su onda tek srećne njihove supruge. I koliko im tek znače upecani i kući donešeni porodični pehari ili medalje. I zamisliti je teško koliko su one ponosne i dirnute što su im muževi izvojevali ta izuzetna priznanja. 

Valja imati muža pecaroša jer je on božji poklon za žene. Zar ne?

Ištvan Kazi