Често је свако од нас чуо реченице овог типа... Не вреди чистити смеће јер стално бацају... док не крене по џепу, ништа... Најгори смо на кугли земаљској... Ми смо пили воду из реке... Нема, младе ништа не занима, не знају да се играју... Онда ону грозну, коју по правилу користе они још грознији, ЗЕМЉА СРБИЈА, кад се ваља испасти паметно у друштву и наружити сопствена земља. Обично је то после неке “никад виђене” ситуације којој је уважени/а присуствовао/ла, а наравно није могао/ла да верује да је баш и ТО нешто могуће код нас али ето... Хоће се рећи, нема горих од Срба и Србије, спасавај се ко може... а претходно је очерупај, не дај ништа за узврат и куди је. Не примети да такав какав јеси, само у њој можеш бити то што јеси, јер у земљама којима се дивиш не би добацио ни докле са таквим особинама. Тако су радили колонијални управници од света и века, а они су данашњим речником скоројевићи.
И са највиших места често се сеје дефетизам. Колико често се чуло како смо мали народ, како ни о чему не одлучујемо, па ни о себи самима? Само да се дигитализујемо и да гледамо у будућност. Испада да нисмо никад требали да се дижемо ни на један устанак, да не сањамо слободу, повратак Србије на велика врата. Да се у ропствима не бодримо Обилићем, младим краљем Душаном на Велбужду, Синђелићем, Св. Савом и Немањом, хајдуцима и ускоцима...Требало је да смрдимо, ћутимо и као онда не би нико изгинуо, нико нас не би напао, имало би нас 40 милиона а сад само зато јер смо хтели све те ненормалне ствари (слободу, достојанство, Државу, сигурност) сад смо такви какви јесмо.
Како се ми боримо против тога? Тешко али једноставно и ефикасно. Не дамо да нам одузму право на сећање. Дајемо праве примере, ко бетон јаке. Не дозвољавамо да се наши светли гробови стиде нас данас. И ми има да изађемо како ваља пред Милоша и пред друге славне србске витезове. Данас смо мањина, али јака, али ми нисмо оптерећени садашњим моментом. Наш циљ су наши млади, рођени и нерођени. Њима табамо пртину у снегу, да кад им ноге ојачају а мисли изоштре имају куда проћи и да знају зашто су и куда пошли. То не пише на телевизији.
Бруски марш бр.3 показује да је генетика јача од свих окупационих мас медија, да су млади одлични и да су само напуштени од друштва а често и од породица оптерећених свакодневицом. Да нам је будућност много боља него што се жели приказати али да се с омладином мора и треба квалитетно радити.
Прве године било је 40 учесника, друге 110 а ове 230. Ми смо презадовољни, посебно чињеницом да имамо 80 одсто деце учесника махом основаца, и то узорне и примерне деце. Деце која су у стању да испешаче 23 км у днашње време. И то зашто, да би видели Криву Реку, поклонили се Криворечким мученицима. А мислили сте да само седе и играју игрице, е па варате се. Било је и гостију ван Бруса као и сваке године. Како је то заиста изгледало можете се уверити у овом документарном филмићу на који сам посебно поносан.
Уживајте... https://www.youtube.com/watch?v=D7UKsTGXNxw
Да ли је Србије идеална, да ли нема проблема, неправди, партократије, лоповлука, смећа, збуњености, негативне селекције...? Нажалост препуна је тих лоших појава. Али шта Вам желим рећи? Борите се, из борбе и сталног, ситног рада како говораше проф. Др Мило Ломпар, може се пуно тога доброг изродити. Ни ја, ни ми, када смо кренули да чистимо Расину и организујемо Бруски марш нисмо имали идеју нити вишегодишњи план. Хтели смо само да дамо све од себе да мирно спавамо. Била је породична подршка. А ми, учинили смо шта је до нас да наша Србија буде бар мало боља. И саветујем Вас да урадите слично ако нисте. Негујете успомену на славне и страдалне претке на локалу. Због деце, ако мислите да сте сами неважни.
До сада, у 15ак акција,избацили смо преко 1000 џакова смећа на 6-7км тока у три године, организовали три Бруска марша. Прве године ко неформална група самофинансирали смо се и од помоћи добрих људи. Наше удружење, на Државном конкурсу с пројектом Бруски марш и чишћење реке Расине, ове године и прошле било је рангирано у првих 5 отпозади(од преко 200). На конкурсу локалне самоуправе лане смо добили 60 хиљада, исплаћених, ове 150 000 до сад неисплаћених. Сав трошак око организације Бруског марша бр.3 преузео сам на себе лично ја, сем 2(од 5 аутобуса) које је платио Спортски савез. У исто време, враћена су неограничена средства за репрезентацију тј крљање по кафанама. То је реланост данас. И тако је у сваком месту у Србији и то нажалост није одлика само ове власти. Питање је да л ће се то икад променити.
Да ли сам тужан, разочаран? Ни најмање, ја сам почаствован чињеницом да могу себи да приуштим бављење овим темама и дружење са дивним људима и драже ми је дати 100, 200 или 300 евра за Криву Реку или Расину него за ручак у неком фенси месту. А обичан сам високошколац. Нек тако остане ако не може другачије.
Многаја љета. Догодине у Призрену.
У име Удружења грађана за заштиту природе и неговање Српског наслеђа “Рајко од Расине” из Бруса
Александар Милутиновић
