Besomučno trošimo struju kao da je besplatna, svake godine treba nam sve više električne energije. Odakle, bre? Nuklearke ni u ludilu! Termoelektrane zagađuju okolonu a ni uglja neće biti večito, gas je skup. Nove akumulacione hitroelektrane nikako, već smo dobrano ispregrađivali reke. Srećom tu je EU – kažu kako moramo (ne znam tačno koliko u procentima) da proizvodimo struje iz obnovljivih izvora. A solarni paneli su skupi. Nisu jeftine ni vetrenjače, ali su ipak brojne nikle po Južnom Banatu. Jeste da je pejzaž bio lepši bez njih, ali šta da se radi – bar Košave ima i previše, iako ni tako dobijena „elektrika“ nije jeftina. Plaćaćemo je mi svi, zarađivaće neki.
I onda se neko pametan u EU dosetio: minihidroelektrane! Naravno, pre deset-petnaest godina meni se to rešenje učinilo ekološkim, pa voda ionako sama od sebe teče, što da nešto ne pokreće. Neku turbinicu, da obližnje selo napaja strujom. Mislio sam da će to biti nešto malo, bezopasno po okolinu, kao vodenice.
Kad, kod nas se „mini“ pretvorilo u maksi! Ne desetak nego na stotine se grade, ili su izgrađene, ili će se izgraditi! Praktično, gde god u Srbiji potok teče u cev se meće. Kilometri i kilometri (desetine i stotine kilometara!) potoka i rečica nestaje u cevima. Priroda obogaljena, cevi i beton, ruglo od „obnovljivih izvora energije“ uništava sve živo. Tu ni trava više ne raste, obale gole, korita suva, ribe nestale. Meštani se bune, demonstriraju, mole da im se ne uništava lepota u kojoj vekovima u saglasju sa prirodom žive oni i njihovi preci, ali teško je pobedi EU. I naše pohlepne investitore koje baš zabole za čistu prirodu i rajsku okolinu, oni tu ne žive nego u betonskim džunglama velegradskim. Nikad oni neće shvatiti značaj ekologije, oni ne umeju da vide lepotu. Ni kao deca se nikad nisu popeli na drvo, ali se ponašaju kao da su juče sišli s njega! Nisu sa sela, vole šoping molove a ne široke šorove i planinske potoke.
Ne urazumimo li se – nestećemo! Kao potoci – presušićemo! A Srbiji je najveća šansa baš čista okolina i pitka voda. Bistri potoci, čist vazduh, zelene šume, plodne njive i zdrava hrana.
Ima li nade? Ne znam, možda. Jer eto sad čak i u EU odustaju od gradnje minihidroelektrana, čuvaju svoju okolinu. Samo se bojim da mi ne nastavimo – baš zbog puta u EU. Da oni imaju dovoljno struje, koja im stiže iz opustošenih predela Balkana. I dovoljno pitke vode – jer smo im i brojne izvore prodali. Skeptik sam, sve što vredi pokupovali su nam stranci. Bojim se da ćemo proći ko indijanci. Ukoliko nastavimo da se ponašamo ko magarci!
Dragan Jovanov Glod
