Da je poglavica Sietl živ upitao bi nas: Bledoliki, zašto ribu lovite – ako je ne jedete? Ako je hvatate – zašto je mučite, pa vratite? Šta biste mu odgovorili? Možda da ste vi „catch and release“ tvrdokorni zagovornik, da ste sportski ribolovac koji ribu peca – jer je poštuje; koji prirodu voli – pa je unakazuje!

Pre neko veče sam protraćio dva sata na Fejsbuku pokušavajući da mladim C&R jurišnicima (ili ako hoćete: modernim kapitalističkim skojevcima), podrobnije pojasnim jedini ispravan ekološki pristup pecanju. Da pojasnim raziku između ekologije (duha) i pomodarstva, između ribolova o demagogije, izmeću pecanja da bi preživeo i pecanja da bi uživao, između indijanaca i… licemer(j)a. Jer mene polusatno privlačenje ribe, slikanje i vraćanje, ali pre toga “lečenje” razvaljenih usta i saniranje rane koju joj je lično svojom udicom naneo C&R sportski ribolovac, podseća na tipa iz vica koji psu ne kupira uši i seče rep odjednom, već iz više puta, pomalo – da ga manje boli - jer ga mnogo voli!

Ali ko i sve, uzalud beše. Ostao sam popišan (ko s decom leže popišan se budi). Na jedan suvisli “lajk” na moje argumente sledile su salve uvreda. Budale se protiv argumenata njima brane. No, kako sam ja tvrdoglava matora škorpija uporno sam im konrtirao linkovima iz mojih tekstova. Recimo ovakvim (klikni na link levo: “ovakvim”!)

Opet uzalud! Samo sliku pogledaju i ne posustaju da postuju (“što manje čitam sve više pišem”). Džabe im boldiram suštinu, uzalud im naglašavam poentu – glupaci ne kontaju. Ali mi je drago što me toliko poštuju, dokaz da (ipak) ponešto (i do kraja) pročitaju.

No, kad me je neki “Malik” (mali lik) baš uvredio, spočitavši mi da ne znam ko je poglavica i da sam (i) lično kriv što “deci dece naše dece” (“Statiću”, Tegetni, Tomo… je l Moody Blues beše?) neće ništa ostati da upecaju, ni da se slikaju pa lajkuju (uzgred: on je moderan šarandžija), došlo mi je da mu citiram najbolji tekst o modernom čoveku i ekologiji (duha) koji je napisan posle čuvenog Pisma legendarnog poglavice. Srećom, nisam.

Jer je, avaj, tekst poprilično dugačak… a bez slika! Ko će to da (pro)čita? Stoga ovde, sada, prenosim tekst u celosti Vama – jer nije za Fejs nego za Trofej! Pa ko shvati – shvati; ko ne razume… Bože moj – nismo svi rođeni pametni!

Ali ko razume, molim ga da samo ne lajkuje nego da čitav tekst šeruje – neka ga zalepi gde kod stigne! Protiv skojevaca se jedino plakatom preko plakata može bitka dobiti.

Stoga, nemojte me lajkovati. Jebe se meni za broj lajkova! Ne živim od Fejsa. Moja skromna želja je da mi za 60. rođendan ovaj tekst osvane na što više Vaših profila. Mnogo li je? Eto, takav skroman poklon bih voleo – nagradu za višedecenijsko jurišanje na vetrenjače.

Ukoliko jedino lajkujete, a ne šerujete, znači da ni Vi niste do kraja pročitali! A to opet znači da ste mi imaginarni „prijatelj“, prijatelj ko bajagi – a ne stvarni. Nadam se da na Fejsu postoje i istinski Prijatelji.

A sada evo legendarnog pisma bledolikog čoveka u celosti.

Vaš D. Jovanov Glod

Metafizička opstrukcija modernim vidovima zabave

Sa zabrinjavajućom dozom skepse u poslednje vreme gledam na stvari sa predznakom “savremeno”. Samokritički preispitujem da li je ta skepsa vid paranoje, ili posledica poodmakle starosne dobi koja uzrokuje opšte stanje surevnjivosti. U nastojanju da elaboriram otpor prema “savremenom” posežem za zdravorazumskim argumentima, ili se služim literarnim sećanjem koje svakodnevno dopunjujem sveže pročitanim tekstovima. Ova averzija u radikalnoj verziji naprosto glasi: savremeno = retrogradno. (Posmatrano sa dugoročne tačke gledišta).

Svestan oštrine ovakvog pristupa, opsesivno tražim uporište za pomenuti rezon. “Upijam” informacije o novim poduhvatima genetičkog inženjeringa, o kloniranim bićima, o implantima u ljudskom telu koji će omogućiti tehničku telepatiju, o “preregistraciji” psihičkih devijacija tipa pederastije u status ljudskih prava, o veštačkoj inteligenciji koja sprinta tako da joj u završnici trke sa ljudskom inteligencijom neće biti potreban fotofiniš. Sve to (i još mnogo više) podvodi se pod “savremeno”. A u tom opštem (savremenom) trendu, sve što je prirodno sve češće se podvodi pod NEsavremeno.

E pa, ako je tako, onda svesno prihvatam da se svrastam u gurpu staromodnih, tim pre što znam da jedan, ili nekolicina staromodnih života neće bitno uzdrmati, ili usporiti zahuktalu mašineriju savremenog razvoja.

Pojam srodan “savremenom” je pojam “modernog”. Pojednostavljeno, biti moderan znači prilagođavanje novom ukusu, trendu. Sledeći diktat modernog, ogromna potrošačka masa funkcioniše po sistemu obezličenih pojedinaca koji se povode za novim i ne pitajući se da li to podrazumeva i kvalitativni pomak i iz kojih krugova i razloga je ponuđeno. Ponuda, naravno, stiže kroz marketing. U globalnom selu vlada reklama. Njena suština je dobra krilatica, a jedini cilj prodaja. Godinama već svi mediji su preplavljeni krilaticom “coca-cola - to je ono pravo”, i kad pomislimo da možda i nije, ceo svet je pije. Da li je “pils stvarno najbolje”, teško ćete otkriti, ukoliko ne kušate hiljade drugih bira, rizikujući da postanete hronikus alkoholikus. Ako spadate u retku manjinu, koja hoće nešto da prihvati tek pošto shvati, onda ste od onih koji u svakoj novotariji žele zaviriti u njenu suštinu. Tek potom pristaćete da je pri(u)hvatite, ili pustite.

Prema tome, i SAVREMENI ribolov trebalo bi da bude “ono pravo”, a svako drugo pecanje “demode”. Po napred izvedenoj logici to znači van trenda - suviše prirodno, a samim tim i manje vredno. U odbrani arhaičnog, demode, iliti prirodnog ribolova krenimo u sledeću analizu.

1. Savremeni ribolov podrazumeva, pre svega, dobru modernu opremu: rod-podove, štapove, mašinice, najlone, varalice, daljinske signalizatore, upredenice. Dodajmo tome šatore, sonare, (iz)ležaljke, suncobrane... Jer, cilj (prodaja i zarada) opravdava sredstvo (pecanje). Zakon tržišta je neminovan u svim, pa i ovoj (ribolovnoj) sferi. I nemilosrdan. Do tačke gde se cilj (pecanje) pretvorio u sredstvo (zaradu). Tzv. zamenu teza lako možete prepoznati slušajući savremene ribolovačke elaboracije o vrsti i ceni opreme, o manama pojedinih modela i prednostima onih drugih (mojih). Neupućen posmatrač zaključiće da je važnije imati dobru opremu, nego dobar ulov.

2. A kad smo kod dobre ribe, onda smo i kod druge dileme. Pođimo od toga da je smisao pecanja “imati ribu na štapu”. Naravno, “smisao” u užem smislu reči. U širem smislu, pecanje podrazumeva i odnos prema vodi, prirodi uopšte. U “našem” slučaju sužavanje smisla pecanja na “imati ribu na štapu” ide do sledećeg: “imati NAJVEĆU (na svetu) ribu na štapu”. Ova svojevrsna megalomanija, kao i svaka manija, kreće se u rasponu od “u glavu uvrćene misli” (o rekordu), “zanesenosti” i “strasti za nečim” do “besa, sumanutosti i ludila”. Krajnji stadijum manije katkad biva i oblik duševnog obolenja, što je, na sreću, u ribolovu, zasad redak slučaj.

3. KAKO doći do dragocenog cilja, odnosno kapitalnog primerka, sledeća je osobenost savremenog ribolova. Osim bogate opreme (u smislu raznovrsnosti i cene), taj cilj obezbeđuju i raznovrsni (savremeni, naravno) mamci i primama. Šarandžije su u tome odmakli najdalje. Kao primer ,,super mamca”, boili je trenutno u trendu. Na receptima za spravljanje boila savremenim šarandžijama pozavidele bi mnoge izvanredne kuvarice, čiji kulinarski specijaliteti po ukusu, mirisu i koloritu često zaostaju za boilima. Pa zar je onda čudo što se “lukavi” šaran sumanuto zaleće na hranjeno mesto, gde se skriva i poneki boili sa udicom? Kako da odoli “ponudi” u koju su uloženi meseci razmišljanja, sati mešenja i kombinovanja mirisnih sastojaka? A da njegova (šaranova) sumanutost ne bi jenjala, savremene šarandžije i propratna ribo-industrija su se potrudili da kao specijalni savremeni dodatak boilima “udenu” i preko potrebne atrakte. Doziranje je prepušteno volji ribolovca, a najčešće prevashodno zavisi od jačine njegove žudnje i ambicije za velikim ulovom. Nadalje, količina brzo svarene i na silu izbačene hrane u direktnoj je srazmeri sa količinom i jačinom upotrebljenih atrakata. A sve to u upravoj srazmeri sa količinom gađenja neutralnog posmatrača, koji u najboljem slučaju ne može ostati ravnodušan pred prizorom ulovljene ribe iz čijih creva ne prestaje da izlazi polusvarena hrana! Čovek sa ovakvim simptomima, bio bi sigurno hitno podvrgnut lečničkom tretmanu u cilju sprečavanja dijareje i dehidriranja. Ovako, pošto nije reč o čoveku, nego tek o ribi, ona biva podvrgnuta “humanom” činu - vraćanju u vodu.

4. Na bazi ovog humanog čina, rođena je i osnovna krilatica (čitaj reklama) savremenog ribolova: “UHVATI I PUSTI”. Što je i logično, jer kako bi nešto postalo savremeno, ako nije pokriveno pravim reklamnim sloganom. Ovaj slogan kaže da kad ribu uhvatite, obavezno morate da je pustite. Ne učinite li to, niste humani ribolovac, ne brinete o ekološkoj ravnoteži i - niste savremeni. Jer, zaboga, ribu upecati, poneti kući i pojesti bilo bi PRIRODNO, a već smo, valjda, shvatili da prirodno znači nesavremeno. Savremeno, prema tome podrazumeva da ribu vratite u vodu, a nju tamo, pogađate, ponovo čekaju isti izazovi, i ista kačanja, i ista vađenja, i opet (po)vraćanja. Na komercijalnim vodama ova savremena ribolovna igrarija traje unedogled, pa su mnoge drage nam ribice kačene i vraćane po nekoliko (desetina) puta. Lako je to zaključiti po broju ožiljaka u njihovim ustima.

Dokon je savremeni čovek.

Zato su se i načini prevazilaženja dokonosti znatno proširili i obogatili. Koliko li smo pri tom i... obogaljili? Sve trčeći od prirodnog ka savremenom.

Stigosmo li i do kraja, sve bežeći od početka?

Webmaster-šarandžija