Na javno mnjenje Srbije uticaj medija je zanemarljiv. Osim Pinka, naravno. Sve ostalo gotovo da nije vredno pomena. Čita se sve manje, ali se klikće sve više. Nažalost, i tu postoje “pinkovi”. Milioni “pinkova”. Čak, čini se, da je internet dostigao poguban uticaj na mlađu populaciju. Jer kao i na daljinskom televizora, gde šetajući tv kanalima možete da procenite vlasnika čim vidite redosled memorisanih programa, tako i kada bi zavirili u “favorite” na njegovom kompjuteru mogli bi da ocenite kakav mu je “prozor u sve(s)t”.

Šaran pao jer je naišao na Jovicu! Klikni na link levo i vidi vest koja trenutno kruži internetom. I naravno Fejsb®ukom. Senzacija! To se traži: jedna fotka i svega tri rečenice! I to kakve! Složene bre, sa sve zarezima. Ma stilski perfektne, hehehe. I pravopisno ispravno: šaran malim slovom… iako je baš bio veliki. Sad, da li je imao baš 31. kg ko to zna – ali to nije tema ovog osvrta. Tema je kultura informisanja.

Naravno, uz takav tekst sledi i odgovarajuća fotografija – ružna, loša, tužna. Jer je ribolovcu pola glave otfikareno, a kadar (pozadina) ko iz neke scene naše kinematografije 60. godina. Iz “crnog talasa”, iz “Biće skoro propast sveta”, recimo.

Međutim, kakve su reakcije na ovako plasiranu informaciju:

- Mora da ga je matori uhvatio mrežom.

- Matori ga pojeo.

- Ma nema on pojma šta je Catch and Release.

- Bolje da ga je prodao nekoj “komercijali” za gomilu para.

- Zašto ga nije pustio jet tako mator nije za jelo.

- Matora budala nikad nije čula za “uhvati, slikaj, pusti”.

- Ima li matori dozvolu za pecanje.

- Matori se živ jede što ga je pojeo umesto da ga je prodao.

I tako dalje, i tako dalje. Pominje se još i klanje, pohovanje, prodaja… ali najviše (ne)puštanje. I Jovicine godine, iako se sa “fotke” ne može proceniti koliko ima godina, tako da problematično nazivati ga matorim. Uglavnom sve same kritike na Jovicin postupak, jer je šarana… upecao.

Zanimljivo je da ribolovce ne zanima ni mamac, ni pribor, ni mesto gde je upecan. Ne, komentari se odnose jedino na moralni čin. A mi bi nekad prvo upitali: “gde”, a potom “na koji mamac”.

I tako fenomenalan ulov, zahvaljujući “brzoj brzini” interneta, nije na primeren način u medijima ispraćen. Pa ne “padaju”, bre, svakoga dana šarani od 30 kila! (Da ne bude zabune, na slici je šaran od 41. kg sa jezera Modrac u BiH, koji takođe nije vraćen – mrtav je pronađen. I šarani umiru od starosti.)

U celoj ovoj priči najneviniji je Jovica!

Jer nije se on sam tako uslikao – tako ga je neko drugi ovekovečio.

Nije on ovakvu vest sročio nego neko drugi, a neki admin to objavio.

Nije šarana prodao jer je to – zabranjeno!

Šarana je (verovatno) pojeo, jer je to dozvoljeno.

Stoga Jovici čestitamo, jer se toliki šaran upeca jednom u životu, ma jednom u tri života!

Da li Jovica koristi internet – ne znam. Da li ima nalog na Fejsu – sumnjam. Da li čita ribolovačku štampu – verovatno. Ili bar povremeno. Da li će posle brojnih agresivnih i uvredljivih kritika postati “catch and release” pecaroš – neće!

Na internetu gotovo svaki objavljeni ulov izazove pitanje: da li je pušten? Po tome ispada da je u Srbiji bar 90% C&R čistunaca. Međutim, kada se radi o šaranima, mnogi bi odobrili – prodaju! Stoga se može izvući zaključak da je lova ipak važnija nego vraćanje ribe.Jer je jedino vraćanje u njegovu životnu sredinu ispravan čin. Puštanje u “komercijalu” je demagogija – a prodaja mizerija!

Samo, da bi ribu vratio, ili prodao, moraš prvo da je upecaš.

Jovica je, eto, upecao. Da li ste upecali Vi?

Matori

P.S. Neka se ne uvrede mladići koji su stvarni poštovaoci pokreta za puštanje riba. Njima se matori izvinjava ukoliko na civilizovan, kulturan i primeren način propagiraju svoj pokret. Jer sve što je agresivno nema efekta, gubi na snazi. I izaziva suprotan efekat!