U poslednje vreme pitaju drugari zbog čega sve ređe pišem o ribolovu, a ja se vadim, da kao, manje pecam pa manje i pišem. Zašto, opet će oni, kad si u penzji, imaš vremena? A ja eskiviram istinu pa se vadim da kao radim baštu, pomažem drugaru oko vinograda... Istina je i za baštu i za vinograd, ali laž je da samo zbog toga manje pecam. E sad ću i njima i vama otkriti pravu istinu, bolnu.
Retko pecam jer su me napustili mnogi drugari i prijatelji sa kojima sam najviše i najčešće pecao. Prvo me je napustio moj kum Vasile Halacu čijim smo „trabantom“ prokrstarili čitavu Bačku i dobar deo Banata. Potom i pobratim Mile Vučićevim čijim „fićom“ smo obilazili uglavnom obale Dunava, najčeće noću. Vasil je umro od kancera, Mile preminuo u snu od srca – neka im je laka zemlja. Nedavno me je, nesrećnim slučajem, napustio i Talo Janoš Maćika sa kojim sam (se na)pecao na Tisi - neka mu je laka zemlja. Sa njima sam pecao po Srbiji, od Đerdapa, preko Tise, do bačkih i banatskih kanala, bara i mrtvaja. Pecao, kampovao, roštiljao, pio... uživao. Vasil je bio tek malo stariji od mene, Mile nešto mlađi, a Maćika moje godište.
Zatim me je napustio Jovan Bajić Bratos sa kojim sam se napecao, pecali smo od Rumunije, preko Mađarske, do Španije. Nastradao je nesrećnim slučajem, bio je moje godište – neka mu je laka zemlja. Još jedan Jovan me je napustio, Jovan Stojanović – Jova Vlasina. Prokleti kancer mi je oduzeo Jovu. Sa njim sam pecao u Rumuniji i Španiji. Bio je godinu dana stariji od mene – neka mu je laka zemlja.
Napustilo me je još nekoliko drugara-pecaroša, ali sa pominjanom petoricom sam ne samo mnogo i često pecao nego se i intenzivno družio, jednom rečju uživao. Bili su mi ne samo drugari nego i veliki prijatelji. Pecanje bez njih nije isto, život bez njih nije isti.
Srećom, preteklo mi je još nekoliko dobrih drugara – prijatelja – koji i dalje pecaju, ali neću spominjati njihova imena, da ih ne ureknem, postao sam sujeveran. Eto zbog čega sve manje pecam. Imam gde, ali nemam s kim. Jer su oni nezamenljivi. Pominjao sam ih u tekstovima u „Trofeju“ i na sajtu, ali moje novinarske sposobnosti nisu ni iz bliza dovoljne da bi vam uspešno dočarale zašto sam te ljude toliko voleo.
„Prijateljstvo se ne bira, ono biva ko zna zbog čega, kao ljubav.“ – Meša Selimović
Sva petorica su totalno različiti i nisu se međusobno poznavali, ali ja sam imao čast i privilegiju da sa njima provedem brojne nezaboravne trenutke u životu i doživim neverovatne dogodovštine. Sada su ostale samo uspomene. Ali ma koliko bile bolne, svaki put kad ih se setim, ili pomenem u razgovoru, seta mi izmami uzdah – i osmeh. Vi, koji ste ih znali razumećete.
Nedavno me je napustio još jedan veliki prijatelj, poznati tv novinar i voditelj, Milorad Crnjanin. Sa njim nisam pecao, ali smo obilazili brojne čarde, zajedno odlazili na „Somovijade“, redovno gledali trke Formule 1... i besomučno, po čitavu noć, šamarali (srećom izdržljiv, drveni) sat „garde“ do iznemoglosti – igrali smo „cuger“ (brzopotezni šah) na 5 minuta partija. Eto, sada više ni šah nemam s kim da igram. Tačnije: imam – ali to nije to, nije isto kao kad se Milorad i ja zakrvimo oko šaha i ko nas ne zna, a kibicuje, pomislio bi da smo krvni neprijatelji a ne bliski prijatelji, nerazdvojni drugari.
Eto, Vasil, Mile, Maći, i dva Jove su sada zajedno – pecaju na nebu. Ali je Milorad sam, nema partnera za šah. A meni se nešto i ne žuri, sve se nadam da mi zastavica neće uskoro pasti, iako vreme otkucava.
Dragan Jovanov Glod
