Upoznao sam ga u „Trofeju“ u rano proleće 1991. Dolazio je bar jednom nedeljno i kupovao gomilu voblera, uglavnom „pačora“ i pričao mi: „ulovio sam 4 soma“, kroz sedam dana opet kupuje i kaže: „upecao sam još 6 redovnih“, ja pomislio ala ovaj laže, ali sam prećutao, dobar kupac je bio. Međutim, trećeg puta kada je još voblera pazario i rekao: „još 8 komada“ nisam izdržao: „gde leba ti, tek je april, na Dunavu još ništa“? Na Tisi kod brane, reče, dođi...
Za „Ribo reviju“ broj 5 trebao nam je som za naslovnu, ali fotku nemamo. Setih se tog Bečejca ali mu ne znam ime. Tek, sednemo u „Dnevnikova“ kola Steva, Stanko i Mika (urednici i fotograf) i ja – vodim ih u na Tisu, na branu, iako niko od nas tamo nikad nije bio. Stigli smo, gledam lenju Tisu, najsporiju evropsku reku, i ne mogu da verujem – virovi, vrtlozi, limani, pa opet virovi – stravično izgleda i sa obale, a kamoli sa vode.
Neki to zovu samo „kod prevodnice“ iako je to brana preko koje vodi put od Bečeja ka Novom Bečeju, prevodnica je jedna (do banatske obale) a kapija 7. Peca se ne na prevodnici nego u tim kapijama. Te kapije pregrađuju Tisu od gore, ispod su otvorene i voda po dnu kulja tako da tu Tisa teče uzvodno po površini, voda se vraća u kapije! Ako vam stane motor na čamcu povuče vas Tisa očas posla uzvodno, pravo u kapije! A tamo, kako voda gruva oko stubova za tren oka vam se čamac nalije vodom! Ko se na vreme ne uhvati za metalne stepenice na stubovima, ili bar za osovinu hidraulika koji diže i spušta kapije... gotov je. Ali tu su nagomilani somovi, naslagani ko klade na dnu – čik ne pecaj baš tu! Stoga je od životne važnosti imati teško sidro, teg, i usidriti se na domet varalice. Da bi dobacili vobler što bliže kapiji čak smo i olovo stavljali – em crankbite dep runner em olovo, da bi mamac stigao na dno. Na dnu krš i lom, a vobleri skupi...
No, da se vratim na „lice s naslovnice“. Sa obale, iz daljine, vidim ribolovca koji mi liči na onoga kojeg tražim, ali mu ne znam ime. Pitam jednog posmatrača zna li kako se zove taj ribolovac a on ko iz topa: „Maćika, taj razbija somove“. Tisa bučna, voda dere, a ja se derem ko manijak: MAĆIKAAA!!! Ugleda me, odsidri se i dođe pa nas odvede u kamp na obali. Ima li somova, treba nam za slikanje, pitam. „Ima nekoliko manjih i jedan redovan“, reče. Mi zinuli! Priđe drvetu, a na konopcu vezan gabaritan som i pušla manjih, od 5-10 kilograma. Našem oduševljenu nikad kraja, Maćika pozira a Mika slika li slika. Naslovna je tu, ali trebaju nam i varalice za kompletnu priču. Njegov pačor visi na štapu DAM od 200 grama težine bacanja, Stanko uđe u čamac da izbliza pogleda vobler, čamac se zaljulja... Tek, Stanku visi vobler zakucan u šaku a Maćikine udice oštrije od svekrvinog jezika! Mene sramota, em smo čoveka sprečili da peca, em se ovaj krvnički ubo. Ništa, kaže Maći, uhvati Stanka za šaku, protera mu udicu da izađe vrh tolikom brzinom da ni jao nije Stanko izustio, kombinirkama odcvika kontrakuku i vrati udicu unazad, pa dodade Stanku rakiju da ispere ranu – Stanko klo-klo-klo... isprao je iznutra, hehe. Tog nezaboravnog dana sam na svom Hardiju imao velikog soma, ali..., a Stanko i Steva su pozvali Maćiku da bude njihov gost tog leta na „Zlatnoj bućki Đerdapa 91.“, da bućka za Ribo reviju...
Stigosmo dan pre u Tekiju, oko podneva. Organizator je pokazao Maćikin čamac i kuću gde smo smešteni, Maćika sa svojom Evom i malenom Tinom od 2. godine, a ja sa svojom boljom polovinom. Ma ni raspakovali se nismo, Maći navalio da malo prošpartamo Đerdapskim jezerom, da bacamo varalice. Pristadoh! Vozi Maći, bacamo... ni udarca. Pa još dalje, već kilometrima od Tekije. On baca, ja gledam kako se oblaci gomilaju iznad Miroča. Maći, idemo nazad, biće nevremena. „Druže, još samo nekoliko bacanja, sad sam imao „kapaš“...“ E tih „još nekoliko bacanja“ sa njim me je više puta živaca koštalo! Sastavila nas oluja kakvu u životu ne doživeh. Talasi preko metra zapljuskuju čamac, kiša ko iz kabla, vetar šiba, on vozi a ja na pramcu drhtim mokar ko miš – trenerku toliko natopljenu držim rukama da mi ne spadne. Nekako stigosmo, ali kiša ne staje. Kolima lutamo po ulicama, ništa se ne vidi, jedva nekako nađosmo kuću u kojoj smo bili gosti jer ni ulicu nismo zapamtili a odjurili da pecamo.
Sutradan, posle bućke, opet on: idemo malo do HE „Đerdap“ da probamo smuđa. Bacamo sa obale ispred prevodnice, on zakačio vobler! Sa obale se ne može otkačiti, pa Maćika zamoli alasa koji je tu razvlačio mrežu da ga primi u čamac. Dobar čovek beše taj alas, primi ga. Maćika spusuo „mačku“ (snagmaster u njegovoj izvedbi, teška olovna cev spiralno rasečena da se „našrafi“ oko strune, plasificirana iznutra, a na donjem kraju tri zavarene jake kuke) na jakom konopcu. Cinculirao, cinculirao... pa zakačio i mačku, Vuče, vuče, jak konopac puče – ostade i mačka pored voblera. Osvrće se po čamcu, gleda, pa dohvati sidro! Spusti i njega i... zakači. Vuče, vuče, zadnji kraj čamca sve sa alasom (koji drži kontru) i motorom se izdigao metar iznad vode... puče i konopaca od sidra! Usled inercije, Maći samog sebe nokautirao i pao u čamac. Mi na obali umiremo od smeha, alas bled ko krpa unezvereno gleda, Maći se diže i upita: „šta sad da radimo“? Ništa, samo da te vratim na obali i da te moji oči više ne vide – odgovori alas.
I tako smo se sprijateljili, dolazio sam bar jednom nedeljno na Tisu i pecao sa njim. Intenzivno smo se družili od 1991. pa sve više u tragičnim 1992-1995-im godinama, ali i kasnije. Prvo smo samo pecali zajedno, a potom se baš sprijateljili – dolazio je sa porodicom kod mene u goste, odlazili mi kod njega i Eve, često na nedeljni ručak zimi, kad se nije pecalo. Ali najčešće smo bili zajedno na Tisi kod brane, pecali i družili se. Dešavalo se da odemo „na par dana“ oko 1. maja da kampujemo a ostanemo sve do 15. maja. Ma, skoro da nije bilo vikenda da nismo bili kod brane i pecali, pecali... A on je tu, na 63. kilometru, pravio vikendicu – čini mi se da je bukvalno pola života proveo na vodi (naš pokojni zajednički prijatelj Bora govorio za je Maćiku: „taj je bre rođen u čamcu, a diše na škrge“.
Ja sam često pecao sa njim u čamcu, ali i sa Nikolom, Šogijem, Borom, Saletom, Mikom... No, moja supruga uvek samo sa Maćikom – jedino tako nisam morao da brinem, bio sam 100% siguran da je sa njim u čamcu apsolutno bezbedna iako je „lenja Tisa“ u tim kapijama divlja voda.
Recimo, Maći zakači vobler u samoj kapiji. Već znam šta me čeka, da dignem (pre)teško sidro i pravac kapija. „Maći, batali vobler, daću ti dva takva, samo nemoj da ga otkačinješ.“ Ma kakvi, nema druge nego držim njegov štap, a on jednom rukom upravlja čamcem a drugugom cincilira da mačka vertikalno potone. Joooj, pa kad zakači i pusti ručicu pente a sa dve ruke čupa, čamac se vrti, meni se vrti. Penta u rikvercu drži kontru, Tisa vuče u kapiju, čamac se trese, podrhtava, vibrira... Ali izvadi i svog Rebela V-R i pride još „žapca“ (Yakima Bait Howg Boss) Borinog. „Druže, sad će Bora da plati gajbu piva za njega, hehehe“ – smeje se. Tu je Tisa bila patosirana varalicama.
Bukvano svako pecanje s Maćikom u čamcu bila je nezaboravna avantura, ali i krvnički posao. Jer ne samo da je bio ludo neustrašiv nego i neverovatno snažan, plus neumoran. Zabacimo po par puta, ništa, i već ga čujem: „druže, diži sidro, menjamo mesto“. Tražimo „ogledala“ na vodi. Jednom je sidro bila velika olovna ploča pozajmljena od zajedničkog drugara Nikole („Blinker“ Bečej) koja se inače kači na traktor dok ore, da mu se ne odiže prednji kraj! Ja dižem teg, voda gura ploču pod čamac, a treba da je preko pramca podignem u čamac. Kao „slučajno“ je ispustim, mislim sad ćemo na obalu da predahnem i popijemo pivo...
I jeste Maći odvezao na obalu, ali na početak zaliva da nađemo novo „sidro“. Ja odabrao jedan gabaritan kamen, kamenčinu tačnije, ali: „druže, ne taj, mali je – onaj pored“. A taj „kamen“ pored je... stena!
Imao je neko šesto čulo za ribu, ko da ima sonar u glavi. Recimo mi kampujemo tu na 63. kilometru Tise i pecamo somove, a on dođe rano ujutru (tada nije bilo mobilnih) i kaže: „dođite odmah na Ajfelovu turbinu“ i odjuri nazad u Bečej. Dok mi stignemo on već upecao dva smuđa, od 5 i 7 kila!
Kada sam pokrenuo časopis „Trofej“ 1998. Maćika je bio u prvom broju – upravo se bio vratio sa Mauricijusa gde je pecao sabljarke. Jer on je voleo da lovi velike i snažne ribe, „ruse“ i somove tiske, ali pecao je (razbijao) i lice na moru. Jednom je njega i Nikolu zadesila orkanska oluja na Jadranu, Maćika je vešto sekao ogomne talase od nekoliko metara i nekako se dočepao obale... 20 kilometara dalje od mesta sa kojeg je krenuo – umalo iz Crne Gore nisu stigli u Albaniju.
Eto, preživeo je morske talase a glave mu je došla druga kapija – mesto na kojem je pecao bezbroj puta, i ko zna koliko puta spasavao ribolovce kada ih Tisa uvuče u kapije. „Joj druže, kako grebu po kapiji, sve im nokti ostali na metalu“ – sa smehom mi je prepičavao dogodovštine ribolovaca koje je spasao. Ironija sudbine je da njemu nije imao ko da pomogne, bio je sam u čamcu te kobne noći oko 0.3 sata, naravno bez pojasa za spasavanje (Maći i pojas – ajde?!) a u jakni – hladno je rano ujutru na vodi. Našli su ga kroz 7 dana, 7 kilometara nizvodno, bez patika, golog do pojasa...
I eto, ja i dalje ne mogu da verujem da se On udavio. Za mene se samo odsidrio odavde i otplovio kod svoje Eve, a ja i dalje čujem njegov glas sa nebesa: „druže, diži sidro“.
Dići ću i ja sidro kad-tad, dobri druže moj, i ponovo ćemo se naći u nekom nebeskom čamcu da se sidrimo među oblacima. Maći druže moj, Maći prijatelju, neka ti je laka zemlja.
Talo Janoš Maćika rođen je 4. novembra 1953. a preminuo 5. oktobra 2018. Bio je stariji od mene 6 dana.
Dragan Jovanov Glod
