Завршила се 4. акција-2018г. под “Чисте реке Србије-За Расину и њене притоке” а под радном паролом, ”Расина ти треба, и ти требаш њој... сретните се крајње вам је време”. Разлога за задовољство имамо, било нас је овај пут 14, што ће бити скоро па рекорд. Ајмо руке горе сви... јееееее.
Била је стандардна дружина од основаца до сеноиора, а било је и дама. Но оно што ће ову акцију сигурно издвојити је једна музичка подршка.
Замолио сам Гдин-а Милутина Цвејића (иначе мултиталентованог човека што се уметности и музике тиче), уметничког вођу КУУ “Копаоничка фрула” из Бруса, да направимо једно лепо изненађење за учеснике и да освежимо радни елан а уједно да објединимо и све делатности “Рајка од Расине” . Позвао сам их у реку (на око 4км од Бруса), да дођу на најлепшу бину коју могу да замисле и да свирају пред посебном публиком.
Негде пола сата након почетка акције, чика Цвеја ме зове и пита докле смо. Договарамо се и убрзо, по изузетно лепом дану, низ Расину у Кобиљу, разлеже се песма и свирка младих фрулаша. Било је лепо видети радост и изненaђење код акцијаша. Не требам да вам говорим како је то лепо утицало на рад и на атмосферу. А верујем да се песма у Расини није чула поодавно, још од кад нестадоше чобани и овчице. Овог пута било је малинара, и они су уживали но певали нису, ипак звек меденице и песма чобанице је природно стање, а не песма малинара. А и коме је до песме на 80дин по килограму!?
Песме су биле лепо и пажљиво одабране, изворне, духовне и родољубиве. Све оно што фрула ко један од најстаријих инструмената може и што од искона носи, и све оно што ми пре свега јесмо. Народ најстарији. Како рекоше паметнији, није то ништа страшно, и то неко мора бити ( Проф. Дамајановићу, јесте ли ту? ). А чак и да тако није, то да опустим оне што ће одмах да ђипну увређени, опуштено, прича је лепа. Свако верује у шта хоће, неки људи верују у вампире, у лечење виском, неки да је све свеједно, неки да нам никад боље није било и да јачи нисмо били. Зар је грех веровати по нахођењу? Чак и кад су чињенице непобитне...
Да вам кажем и ово, скупили смо 44 џака смећа, плус гуме, црева за кап по кап и вееелики тепих, од ког ме још боле леђа. Драго да смо се заинатили били да га извучемо испод наслага камења и песка а све уз принцип “баба за деду, деда за репу”. Дружили смо се феееномеенааално, што би рекао Зоран Радмиловић ономад.
Пре него вам детаљније представим неке од редовинијих чланова удружења и тако им одам неко признање на једини начин који умем, опет вас позивам, одвојите један викенд (мој мејл је Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli. ), дођите, биће вам незаборавно. Сви смо ми друштвена бића иако нас пословима које обављамо терају у супротно. Друштвени ангажман на добрим стварима само оплемењује душу. Ништа лоше ту не може бити. Дођите и уверите се...
Колиико све ово носи једну позитивну енергију, рећићу вам и из следећег, ево после годину дана десио нам се један да кажем бочни удар, ког смо заборавили како су фрулице засвирале. Не могу да кажем да тако шта нисмо очекивали али кад се деси увек је непријатно. Наиме, једна локална медијска станица је код себи надлежног министарства конкурисала са пројектом чије име је јако слично, са именом ових акција. Нас нису ни питали, до прошле акције нас нису никад ни пратили (куну се да нису знали иако нема где немају акцијашка обавештења, а трајемо више од годину дана континуирано исл). Интересантно је да им је пројекат такав да средства оправдавају снимајући еколошке ствари по округу. Има ли потербе да кажем да је све по закону? Јесте. Има ли потербе да напоменем да нас нико није питао? Није. Мислите ли да су када су дошли рекли за ту ствар (пука је срећа да сам игром случаја сазнао) и казали, е тако и тако...Наравно да нису. А ако ништа друго, на истом смо циљу (често су то понављали, незнајући да нисмо, јер што оно рече Гига Моравац, ми драги мој нисмо били и нећемо ни бити исто...) платићемо бар екипи сендвиче, више не можемо... Не, ништа од тога. Кад сам их позвао, били су готво увређени, све је било пуно незнања, случајности и поштења и како уопште ја као образован човек могу да помислим да би они тако нешто... Стварно бре, зашто сам се образовао па да гајим и ту логику и базчно размишљње, ево питам се ја?! Али и тај јед је нестао као руком однешен у судару са Расином, лепим даном, племенитим циљем и фрулицама...
Хтео бих и именом и занимањем да вам дочарам, да видите шта су добри људи и како ово ангажовање нема везе са друштвеним положајем или не дај Боже стандардом. Како се понашају људи који нису сви у идеалним животним позицијама и где су они нашли своју мотивацију за ово акање по реци. Шта је патриотизам на делу (осим тоталног квалитета што говораше ГЛОД), и шта је и како се постаје елита неког града?Тако што дајете добр пример, токо што вам је стало и тако што не гледате прво и основно а где сам ту ја и не гледате да све своје завршите, запослите се, родите децу, будете одморни и докони, дочекате унучиће и кад они поодрасту имаћете времена да дођете у Расину 40 година раније... а да, реке више нема. Е па, добро, баш сам хтео-хтела... ај добро, стварно су људи стока шта све бацају. Мислим, ствааарнооо... Свака вама част за то што радите.
Смем ли да се послужим обрадом наше славне епске песме “Кнежева вечера” да бих описао оно што је Београдски синдикат описао... За све моје људе, што упорно се труде да сутра боље буде... Повод је тако леп да верујем да је нећу оскрнавити јер ово су неки од витезова града Бруса, то могу слободно да кажем из ових годину дана. И ред је да ови људи буду поменути и на личном нивоу препознати и ван овог места.
Коме ћу ову чашу наздравити, ако ћу је напит по вредноћи, напићу је Неши Видојевићу. Овај господин, 1979 годиште, електотехничар енергетике, четврти степен, десет година ради као сезонски молер-фасадер, без сталног запослења, живи и ради у Брусу. Вишеструки учесник акција. Могао је да нађе сто изговора зашто га баш брига. Ради као да је Расина (а зар није... незгодна су вам та потпитања витеже) његова кућа. Неожењен. Нисмо се пуно познавали, пре акција, сем колико се сви у малом месту познају. Ове ствари имају интегришућу улогу.
Ако ћу је напит по доброти, напит ћу је и Жарку Асићу. Овај младић, ведрог духа и добре нарави, 1987г. рођен у Брусу, туристички техничар, 4. степен, без сталног запослења, неожењен. Површно смо се познавали до акција. Сам је дошао. Воли фудбал, воли овај град и на све начине покушава да га не напусти. Верујем да је и он могао да нађе разлога за огорчење и да из револта још саспе коју кесу у Расину, ко што сам виђао младе, факултетски образоване људе, одрасле поред Расине да тако раде и кажу ми да су револтирани јер нема контејнера близу. Није да подржавам реално мали број контејнера али зар има било каквог смисла чистити обалу, и бацити смеће у реку, баш у место где се тај исти бацач купао пре 15 година...
Ако ћу је напит по јунаштву, напиђу је Вукосављевић Миљану. Овај млади господин, рођен као и ја 1982 године, у истом месту, иначе мој рођак (надам се да то није сукоб интереса за похвалити човека јавно), живи и ради у Београду. Да Држава није тако централизована и да он и супруга, архитекта, имају шансу да у струци нешто раде у овом нашем лепом месту, готово сам сигуран да би Брус био јачи за још једну породицу и младе снаге. Повезао нас је са Етно кућом “Кљунац” која нам је пуно пута донирала сендвиче. Миљан је завршио Вишу туристичку школу у Београду, ради пуно али не ради у струци.
Ако ћу је напит по висини, напићу је Ђендићу Ђорђу. Мој школски и друг из најранијег детињства, од милоште прозван Мали (зато јер ће бити да је близу 2м висок), управник ловишта у Брусу, дипломирани туризмолог-смер ловни туризам, новосадски студент. Живи за лов, за природу и дружење. Неожењен.
Ако ћу је напит по милости, напићу је Ковачевић Новаку. Рођен 1959. године у Смртићима крај Прњавора у садашњој Републици Српској. Београдски студент, психолог по занимању, стално запослен у Центру за социјални рад у Брусу. Искусан планинар, још загриженији еколог. Човек доброг духа и одмерених процена. Увек рад за рад на општем добру.
Ако ћу је напит по старјештву, напићу је Верољубу Милутиновићу. Мој отац, дипломирани машински инжињер и дипл.физичар, рођен у Горњем Дупцу 1956. г посред Драгачева, после мене, био је на највише акција. Једини од наставника из свих основних школа. Због његове енергије и односа који има са ђацима, многи његови бивши и садашњи ђаци били су или јесу део ове приче.Иначе, љубитељ природе, риболовац и човек који не може да схвати да ускоро неће имати где да лови пастрмку јер ће нас прогутати минихидрозла.
Ако мене питате, волео бих да је било и школско вођство и остали људи од интегритета и неког ауторитета из целе општине, па да и о њима пишем али овај пут са овим ћемо пред Милоша и пред друге Србске витезове.
Извињавам се што нисам поменуо све учеснике, неки не желе да се медијски експонирају, а за неке ће бити прилике ако наставе у истом ритму.
Београд, 23.06.2018г.
Александар Милутиновић
Председник Удружења грађана за заштиту природе и неговање Србског наслеђа “Рајко од Расине” из Бруса
П.с.
Факултет је одлична надоградња и лепо је бити факултетски наобразован, али видите, није пресудно, редослед је битан. Прво имаш људско достојанство, онда ти је криво да видиш неправду и пропадање, онда си бесан јер не знаш шта да учиниш. Онда се појави група људи која ти даје могућност да конкретно делујеш. Онда видиш, свиђа ми се то, хоћу са њима. Хоћу стварно. Онда кажеш, имам 4 сата на 20 дана да дам свом граду иако немам или имам посла. И онда стварно и дођеш и буде ти еекстрааа или cool, или одлично... по избору и годишту бирај своју реч.
