Za turizam, pa tako i ribolovni, nije dovoljno jedino voda i riba u njoj. Jer treba stići do takve destinacije – znači, dobar put! Po mogućstvu asfaltni, ako ikako može (a može!), bez rupa. I bez blata do same vode – nasut šljunak. Zatim je potrebno neko mirno mestašce, prijatan kutak za ugodan trenutak, gde se može popiti, pojesti, odmoriti, pa i prespavati. Jer ako se ribolovac već zaputi na put ne isplati se da peca samo jedan dan. Znači kafan(ic)a pod obavezno! Ali i da se obavezno izgledom uklapa u ambijent.
Naravno, podrazumeva se da je revir bogat ribom, voda čista – ali i obala! Jer ne može se uživati pored bačenih flaša i plastičnih kesa. Idealan spoj je lepa okolina, pitoma divljina, visoka higijena, i tek ovlaš urbanizovana sredina. Ovlaš – samo onoliko koliko je higijenski neophodno, jer previše urbanizovano nije ono čemu teže pravi ljubitelji prirode.
Ima li takvih destinacija u Srbiji koje sve to sadrže u ponudi, gde je ekologija na prvom mestu? I gde je zdrava (stvarno zdrava, domaća!) hrana na prvom mestu. I gde je higijena na prvom mestu. Ma, gde je sve na prvom mestu! Čak se i domaća rakija pije iz čokanja (fićoka), a čvarci su od... mangulice. Jer, ovo je Srbija, bre!
Ima revira koji sve pominjano objedinjuju! Eto na slikama jedne prelepe vode koja će uskoro postati mali pecaroški raj, revira gde će čitave porodice moći pecati, destinacije gde supruzi neće biti dosadno a gde će deca pored oca zauvek zavoleti pecanje – jer će garantovano, bez po muke, upecati. A upecaće šarana, ili linjaka ko moj nasmejani prijatelj sa slike, a ko ima sreće, čak možda i autohtonog (zlatnog) karaša, toliko retkog da je prava senzacija uloviti ga ukoliko ga negde još ima (ovde ga ima, istina ne mnogo, ali biće ga više...). Upecaće štuku i bandara ko voli grabljivice.
Voda je dušu dala za plovkaroše, a posebno će biti privlačna za fideraše i, naravno, šarandžije. Čak ni Dunav nije daleko, svega kilometar-dva i to asfaltom, pa ko voli Štausov „Veliki plavi“ nek izvoli. Recimo, Dragoljub Filipović je na Orkinog Hamera 6. juna 2015. upecao ovog lepog smuđa na Dunavu, baš u blizini revira čije fotografije vam predstavljam.
Ja sam imao privilegiju da snimam drugare, srećnike koji su imali priliku da tu već probno pecaju i posmatram brojne faze uređivanja (koje su u toku) tog ekološkog „pecaroškog salaša u malom ritu“, tako da ćete redovno i na vreme biti obaveštavani o cenama, ulovima, rezervacijama i svim relevantnim informacijama vezanim za vodu koja čak ni daleko nije. A toliko je čista da sme da se pije! Dajem vam reč da šala nije, nego slika lepšeg lica Srbije.
Dragan Jovanov Glod
