Кад сам бија помалечак, нормално сам ко и сва деца вероваја у Деда Мраза. Викаше ми и мајка и татко и деда и баба: „буди добар па ће ти Деда Мраз нешто лепо донесе за Нову годину. Ако неси добар нема ни бонбоне да добијеш“. И ја сам бија добар. Ако понекад и несам, то је све било у границе нормале. И истина, Деда Мраз ми доносеше по некоју играчку. Б´ш се и неје много претрзао, играчке беоше исте ко на пијац, али дај што даш. Редовно ми је доносија и Киндер јајце на које сам се посебно радоваја јер татко никако неје хтеја да ми га купује. Викаше „ тој ће ти донесе Деда Мраз кад си добар“. Кад крена у школу , чу од другу децу да ни она немав баш много полепши поклони од Деда Мраза осим Каћу из друго оделење на коју је доносио повише, па скоро ко на петорицу остали деца. Дал је то зато што се Каћа доселила из Пожаревац па је за њу бија задужен неки други Деда Мраз а не овај наш из Пирот, то тад несам знао. Како год, следећу Нову годину сам посумњао да нешто неје у реду с тија Деда Мразови и да је могуће да ги има више а не само један. А б´ш туј годину сам се надао на најголем поклон – надао сам се да ми донесе бициклу! Целу годину сам бија миран ко бубица. Ни једном несам бија непослушан. Што год су смислили да работим ја сам слушао. Ни једном несам опсовао бабу, на деду несам скривао кривак, несам ни комшиски кутрики гађао сас праћку! И у школу бе одличан. Ма дете за пример! Како се ближила Нова година, тако ме све неке с´ске ваташе. Туј, новогодишњу ноћ сам једва дочекаја. Т´д беше нормално да деца одма после дванаес сати, кад ни изљубив и честитав, идев на спијење а поклони се гледав ујутру. Таман легнамо, а ја поче још једном да пребирам по памет дал´ несам нешто ипак зајебао, кад под прозор нешто ко пушка пукна два пута. Порипамо сви, а татко, најхрабар, размакна завесу да погледа. Избуљиа очи ко булча па вика: „Лелееее, те ти работа! Утепаше ни Деда Мраза!“ Ја и сестра се растуримо од плакање, ал´ ништа не помага. Препратише ни па на спавање, ама ми си целу ноћ преплакамо. После чу да је и на комшију Гошу неки утепао Деда Мраза и још на неку децу у тај крај.
Догодине, доделише ни другог Деда Мраза, а ја како несам вероваја да ће га заменив и нисам баш бија за пример. Ма несам бија лошо дете, ал´ несам ни бија ко прошлу годину. А Деда Мраз исти ко онај утепан – донесе ми пиштољ на куглице (додуше без куглице), Негро бонбоне и Киндер јајце.
По школу онда међу деца почеше да се проносу разне теорије. Те да Деда Мраз ич не постоји него ни татко и мајка л´жев како би били добри па ни онда они купујев играчке и слаткиши, те да Деда Мраз заобилази Пирот јер код нас има много бесни на њега што ги неје доносија лепши поклони кад су били деца па сад пуцав у њега, те да с´г има посебно удружење за Деда Мразови у које ови наши пиротски неће се учлану. Како год, ја реко да питам Каћу, како она и даље добива лепи поклони. Каћа ми вика: „Па ја будем добра целу годину, и онда мало пред празник му напишем писмо и турим га на прозор. Ујутру, писмо га нема а на мене ми стигне б´што што сам му писала“. Замисли се ја, па значи и на њега мора написмено све, а не да му причаш ноћу и да замишљаш жеље. Беше ми логично. Зато сам и ја сад одлучио па да будем добар и да му напишем писмо кад за тој дође време. И еве га:
„Драги Деда Мразе,
Пошто сам се све лепо распитао, еве да ти написмено дам које да ми донесеш јер сам овуј годину посебно бија добро дете. Добар сам у школу и слушам моји дома, а пошто ти тој све и сам видиш и знаш нећу ти о мене пишем дугачко. Прво да ти кажем да ми је много жао за твојега другара што су га ономад овде утепали. И ја ´тедо да цркрнем од плакање јер сам бија сигуран да ми је носио бициклу. Такав је живот кол´ко сам с´ватио, свашта се мож деси. Надам се да ти ће успеш да се пробијеш и да ће ми донесеш нешто што ми стварно треба. Не ми доноси Негро бонбоне и Киндер јајца, за то ћу се сам снађем. Деда неје ко што је бија, помалко је забораван и не се сети увек да ми узне и кусур, па с´г к´д ме прати по пиво понекад ми остане динар-два. За годину ће се накупи за јајце и бонбоне тако да тој слободно прецрташ. И бициклу заборави, прошја ми мерак, донеја ујка на Гошу из Немачку, па понекад ми да да обрнем по неки круг, нарочито к´д му пишем домаћи из математику. Прецртај и дрес од Црвену звезду јер то они из њихову управу тешко да ти дадну. Колко сам чуо, немав ни за шампон за играчи па куде ће ми на мене нешто пошаљу. Ако ги видиш, објсани ги да мож много да уштедив ако се бањав сас гадан сапун (ако не знају,то је онај сапун што се прави од свињску мас´) јер је најбољи и здрав, еве ми сви имамо оштру косу ко длака на дивљу свињу.
На мене ми треба компјутер! Ал не онај обичан што се укључује у струју него онај помалечак што ради на батерију. Тај обичан џабе би ми доносио, јер је татко кад је у питање струја много загуљен човек. И мајка пере на руке јер неку машину татко неће да гу купи због струју што троши. Једино ако уз тај комјутер мож и нека курбла да иде да га сам пуним, ал да неби компликовали донеси ми онај на батерију, ћу си га пуним код Божу домара у школу куде и татко пуни мобилан. А да ми комјутер треба, па то ваљда на тебе не мора да објашњавам , ти си, како викав, светски човек. Ја ономад гледа на телевизор код Гошу што све та справа може. Чак, и ти би требао да си имаш један па да ти деца шаљев писма преко тај интернет. Замисли колко би уштедео да не идеш од кућу до кућу и збираш писма. Толко од мене. Молим те пази кад долазиш, овде су људи зајебани. И тебе ако утепају, другог нам тој вашо удружење неће пошаље. И молим те, на мој поклон напиши читко моје име и презиме. Ако па буде пуцање па ти се, не дај Боже, нешто деси, да имам доказ да је тој моје. Ако из било који разлог не бива да ми испуниш жељу, немој ни да долазиш у наш крај. Јебеш такав посо ако ће због јајца, бонбоне и пиштољ на куглице( а без куглице), да изгубиш главу!“
Joca Stošić
