Волим... лажем, волео сам да седим у суботу пре подне у кафанче, да поручим јачу кафу и једну домаћу, па „Нашу реч“ испред мене, да видим које има по чаршију. Кажем, волео сам... Сад имам да купим „Нашу реч“ једанпут месечно. Нема везе! Отиднем си ја до читаоницу па прелистам и остале новине. Ал’ тамо нема кафа и ракија!
А у кафану мож’ и наиђе неки да ме части. А које да радим? Пита конобар које ћу, а ја викам: „Чекам друштво!“ Па, ако наиђе неки, добро је, ако не ја - поручим само кафу. Ја ионако у суботу у кафанче вршим психофизичке припреме за одлазак на пијац.

Јесте, ја ионако сваку суботу идем на пијац. Не жена, него искључиво ја! И тој последње пет године. Раније је ишла жена. С’г чу ви објасним зашто ја идем на пијац.

Пре пет године... субота. Жена ме буди:
– Ајде, бре! Устај! Ајд’ док ја ставим кафу ти намести кревет...
– Кој, бре, да намешта кревет?! Тој је женска работа!
– Добро! Ја чу и кревет наместим, а ти пусти усисивач...
– Полудела ли си на сабајле! Ја да пуштам усисивач! Тој је женска работа!
– Онда овако: еве ти цегер и иди на пијац док ја средим по кућу!
– Леле! Ја да идем на пијац?! Таман посла! И тој ти је женска работа!
– Е, онда, викну жена, скину пењоар у један потез и рипну код мене у кревет.
– Овој је ваљда мушка работа! Изволи на работу!
Рипну ја из кревет и реко:
– Куде је тај цегер? Идем на пијац док несам закаснија!

Отад идем на пијац! Не жалим се! Из годину у годину на пијац све више и више мушки што купујев! Тако и треба! Што да се работа па дели на мушку и женску. Него кој што довати, мислим свеједно је.

Текст стигнао на Јовисов мејл, само он зна од кога и неће ни каже. Правосписне грешке исправија (!) Јоца Стошић