Људи и догађаји... што рече Торбица у Државном послу, појмовно се не разумемо, ми који чистимо и они који прљају
Како већина често није у праву, наша скромна али компактна мањина наставља своју неравноправну борбу. Против смо тога како се Држава односи према бацачима смећа и загаћивачима, противим/o се градњи миниходроцентрала и невиђеној деструкцији река у Србији зарад новчане користи неког уског круга људи. Подржавамо све поштене борце, све оне којима говоре да “је то добро ал нема шансе, увек бацају”, подржавамо заједништво и истрајност Пироћанаца да одбране своје реке, подржавамо и све оне који нам се диве ал не стижу до реке ...” е стварно свака част, нисам могао-ла ал пратим”, и то је подршка иако нам највише треба оних ”шљакера”. Оних што их зову обичнима, а нису. Спортски речено требају нам неки Бранко Лазић, Веса Петровић, Југовић, Гатузо, Дрејмонд Грин или швепс...”ужасно је ружан али више него користан”. Требају нам и они “посебни”, ако могу да дозволе себи да буду и “обични”. Сви они који би да раде праве ствари и да се показују на делу, сви који схватају причу о оцу, прутићима и синовима... здружени у правој сврси, можемо много, и то добро.
Наш рад, конкретно Удружења грађана за заштиту природе и неговање Српског наслеђа “Рајко од Расине” из Бруса, препознала је локална смоуправа и суграђани те смо на Данима Преображења (општинској и црквеној слави) добили захвалницу. Нисмо се због тога окупили, није ми била ни на крај памети кад сам позвао другаре да идемо да чистимо реку али ето и то је стигло. Психички нам значи. Осећамо се макар на речима мање сами. Ипак, и даље смо километрима далеко од било чега иако смо нешто и урадили. Како то... врло је просто и разјаснићу.
Нисмо урадили мали посао. Имали смо 13.акција од марта 2017. године (од тога су две биле у селу Крива Река, то већ знате) и укупно избацили око 650 џакова смећа, не рачунајући кабасто: кревете, лавабое, шпорете, гајбице, гуме... Рећићемо да је од ушћа Грашевке (која иде правцем од Брзећа и коју немилице засипају смећем и мештани и хотели носиоци туризма копаоничког и која је можда и у горем стању) до близу села Рибара 4-5 км речног тока, дође рачуном да џак накупимо на око 10м. Да ли смо се разумели? На 10 метара џак смећа!!!
После сваке велике воде и на тај детаљно очишћени део смеће се навраћа јер свуда постоје минидепоније крај обала које велике воде разносе. Тај део можда изгледа мало боље, али и даље смо у дебелом проблему.
Просечно на акцијама буде 8-10 људи, обавештени буду преко 70 сваки пут лично и плус што буде у медијима. Од 70 које нпр лично обавестим, можда уопште нешто одговори њих 10-15 (у том броју су ови који и дођу), при том, рачунају се то више него нормални, културни људи или деца надпросечна. Што рече један истраживач србских презимена (гдин Ашкраба), истина је вазда грка била, па тако и ова. Степен незаинтересованости али и некултуре, бахатости и немарности међуљудске је велики. Како очекивати од људи да уђу у реку и чисте смеће кад већина не жели ни на поруку да одговори поводом истог, то је толико мрска тема? Опет, свако ко не одговори на позив, верујем да дискутује, кад се нађе у прилици о томе како је “наша свест катастрофа, како смо најгори народ, како би они то кажњавали итд” али кад се има прилика за деловање... трт. Тресла се гора родио се миш. Разумљиво је да људи имају обавезе али ми смо се састали 13 пута за годину дана и само нас је једном било 14 и једном 17, а било нас је једном и 6. Значи шта, лакше је причати него радити. Покријмо се ушима. Ћути Пањковићу... Колико је регистрованих риболоваца, ловаца и других који своје постојање дугују тој природи? Значи нисмо дошли до тога да људима смеће стварно смета. Много је лакше говорити како смо ишли у Словенију, како су они фантазија, како у Швајцарској нема шале, какви да се криволови, одмах затвор. Много је лакше дивити се врлом свету него учинити нешто да ова наша “простота” заличи бар изгледом на еколошки уређене системе, а могла би да буде бар једнако добра и уређена. Ја мислим да је то малограђански дух у људима и лицемерје пре свега. Мањак самопоштовања, вишак конформизма, атомизовање сваковрсно. И да, да пређем на Државу, време је... није све до људи иако је ово обострано и о овоме сам имао част да говорим на страницама Глодовог сајта (уједно, хвала му и за то и за ћирилицу).
Постоје у сваком месту (то што пишем о мом крају већином, ја знам да је и другде скоро исто, са малим плус-минус факторима) људи санитарни инспектори, комуналне службе, постоје судови, негде постоје и комуналне полиције. Држава им свима даје неке плате, мале, велике, довољне, недовољне али даје. Да ли Држава контролише како се те плате оправдавају осим протоком времена? Здравом разуму се то не може да објасни. Смеће у рекама, али и генерално, није настало јуче, за оне, ове или неке треће власти, настаје годинама. Мој је утисак да је последњих 10-12 то баш изражено. Тога има превише, реке су претворене у проточне септичке јаме, са грана одсвуд висе кесе? Ало људи, има ли кога ? Хоћемо ли да набијамо сви главе све дубље, да седимо у термама (то је оно што су некад биле бање) окружени смећем, у велнес, спа у Словенији а овамо да долазимо у спаваону и да поспешјемо аутошовинизам и самодеструкцију овим нечињењем или недовољним чињењем.
Оно мало чистих река и речица по планинама нападнуто некритичком градњом минихидрозала, па шта је ово? Јесмо ли сишли с ума? Да ли је могуће да је једина логика спашавајмо живе главе и у се, на се и пода се. Све је извесније да зарад финансијске користи неколико десетина људи нестају читави предели. Нестају реке станишта поточне пастрмке, речног рака, поточне мрене, клена. Свуда се могу наћи чланци где поједини прегаоци малтене говоре како помажу пасивне крајеве, упошљавају људе, представљају се ко измислиоци топлих вода. Истина је проста и једна, реке нестају, перспективе планинских предела се овим још више гасе ма шта говорили. Нестају животињске врсте. Идите низ реку Криворечку тј Јошаницу и видите на шта то личи. Идите било где, да вас не наводим више, свуда ћете видети, све је као по закону само река нема. Греота је људи...
И на крају, похвалио бих и изнео као посебан пример свог другара Милоша Ђорђевића, доктора физичких наука, србску младу али већ доказану наду атомске физике. Већ два пута је био у Брусу и чистио Расину, оба пута је убио пут Брус-Београд, дошао је само зато јер је и на делу јак. Воли Србију и за њу живи иако је обишао пола света и могао да остане било где и да никад не види нити бруско нити било које друго речно смеће.
Кога занима може да куцка по интернету и тражи дотичног Господина и да види какве младе људе Србија има и да се на такве угледа, јер једино тим путем се може мирне душе “изаћ пред Милоша и пред друге Србске витезове” а да не буде да “племе моје сном мртвијем спава”.
Желим нам да и по другим местима људи крену да пазе своје реке и желим нам носиоце главних функција са нама у реци и бар 50 људи по акцији. А док тако не буде, и док нам се стања душевна и духовна не поправе, немојмо се надати превише у нас десеторицу, јер мало руках је увек било и малена снага, иако се ми дивно проводимо лепо дружимо.
А сви који ништа не чините, већ само тапшете и знате како треба али никад вас нема, немојте да вас ова креатура (https://www.kurir.rs/vesti/srbija/3110113/sramotni-postupak-izazvao-buru-na-drustvenim-mrezama-zena-sa-kesama-dosla-do-reke-a-onda-je-uradila-nesto-sto-je-sve-razbesnelo-video) толико саблажњава, јер то је редовна појава, баш због свега овог што иначе говорим. Било би чудо да није овакo.
Београд, 28.08.2018г.
Александар Милутиновић
