Ali riba radi!

U stvari, priča o stvarnom prijateljstvu, iako se jedan drugom obraćamo sa „druže“.

Prvo su bile „hiljadugodišnje“ poplave, potom Egzit, pa Guča, pa Beer Fest, pa Dani piva ovi, Dani piva oni. Pa Roštiljijada, a uskoro i bezbroj ribolovačkih „ijada“. I Fish festova, ribljih čorbi i mlakih špricera. U zemlji nojeva!

A u uKrajini plamti...

Kantrimen i Šarić su u trendu – i polivanje ledom!

A u uKrajini plamti...

Na Fejsu, osim srBskih patriJotskih idiJotskih dežurnih paničara, pecanje i estrada – ko je koju i ko je koga ufatio. Pa slikao i vratiJo.

Pazite: ja vidim na Fejsu jedino moje „prijatelje“ i njihove profile, zanimacije i opservacije. Mogu misliti šta tek vide ostali, koji nemaju probrane drugare.

Izbrisao sam bar 2000 „prijatelja“ da mi ne iskaču njihove „dogodovštine“ i mudrosti prepisane s Fejsa. Ali džabe, opet sam ih navukao preko 400, jer puštam svakoga – red je da mu udovoljim kad me želi za „prijatelja“. Iako ne razumem želju da se iko s primiticem Balkancem druži. S Fjodorom još i nekako, ali samnom... Ajde!?   

Pa ja sam sa sobom više ne mogu – jer sam se pročitao!

Opet, lakše je biti sam nego usamljen. Sam možeš i samoću da izbereš – pod lupom zagledaš autiće, čitaš Fjodora, muziku slušaš... – i lepo ti - pobegneš u svoj mikro svet i baš te briga za sve, i ostale. „Ravnodušan prema plaču...“

Ali je gadno ako samoća tebe odabere!

A ja se upravo tako osećam, i pored 400 prijatelja...

Kad sam imao samo dva, nažalost obojica su pokojna, bila su mi dovoljna. Sad mi i  400 malo, zinulo mi dupe alavo.

S vremena na vreme, obično kad se zapijem – okrenem telefone. Pozovem „prijatelje“. Oni mene retko kad, češće nikad. Impuls skup, a i SMS je postao luksuz. Jedino je život ostao jeftin.

A i ne trebam im! Da opet imam prodavnicu „Trofej“, ili da izdajem „Ribolovački“ eto njih! Ili da im štap stavim na stranu da mu inflacija pojede cenu, ili da im skuvam kafu, nalijem konjak i poklonim najnoviji broj. (Atila druže, ti si jedini!). Narode moj, pa ja sam u životu više voblera poklonio nego što će tri generacije vaših ikada imati!

No, ne želim o pecanju da pričam. Pecanje može biti sastavni deo života, ali nikako svrha! Jer je tada ribolovac begunac od života! Sam, plus usamljen.

Ne bežite od života – suprotstavite mu se. Budite hrabri, makar i na Fejsu. Ne budite nojevi! Jer njima je glava zaštićena – ali je dupe golo!

Ne budite ravnodušni na tuđe muke – budite solidarni! Razumite ih, i ako im ne možete pomoći. No, bar ih telefonom možete pozvati. Lakše će biti njima, ali i vama!

Ali ako apatija zavlada – pomoći nema!

Kad poverujete da se ništa ne može – mrtvi ste.

Iako ste živi.

A Ukrajina nije daleko, graniči se sa Mađarskom, a oni sa Srbijom!

Dragan Jovanov Glod

P.S. Pomenuh Atilu. Pa da pojasnim. On je vrhunski, najpoznatiji zlatar iz Novog Sada, moj drugar. I tako, s vremena na vreme, bane on kod mene. Čim čujem BRUMM, BRUUUUM znam ko je. U crnoj koži, ko Mad Max, silazi s makine i skida kacigu. Ja već pivo natočio...

Živeli! A na stolu u redakciji nov broj, upravo izašao „Ribolovački TROFEJ“. Atila stavlja na sto 250 dinara! Ja odbijam, on insistira: „Druže, ja sam došao da te vidim, da popričamo i popijemo, a ne da se grebem“! On je JEDINI od tada bar 100 mojih „prijatelja“!

P.P.S. Imao ja Stellu, jednu jedinu, prvi u Ex-YU. Imao Shimano Stellu Millennium Limited Edition, jednu od 512 za ceo svet. Ali i to mi bilo mi malo, opet mi zinulo dupe alavo. Tek, dam ja Atili da mi od čistog zlata izlije pločicu, poklopac koji se skrivao worm-gear SSO sistema. Napravi je Atila Šandol bolje nego Shimano. I ne naplati...

On nije ni zlato ni rad naplatio, a „prijateljima“ je skupo i da me telefonom pozovu.

Eto, sad znate zbog čega sam usamljen, iako volim da budem sam.