Buć, buć, buć... piiiiiiiiiiip. To sam doživeo već nekoliko puta, na dva ribnjaka. O čemu ja ovde govorim: u vreme kada smo počeli da lovimo boilama bilo je sasvim dovoljno u vodu ubaciti nekoliko desetina ovih klikera (najradije uz što više buke), zatim olovo (uz još više buke). Trajalo je samo tek par minuta do prvog runa. Ponovi isto, ako ti jednom nije uspelo, namotaj najlon, pa počni iz početka. Ovako nešto nije trajalo dugo, najviše nekoliko nedelja. Nije potrebno da budeš ljubomoran, ovakav ribolov nam nikada nije doneo nešto veće od 8 kila. Nigde nema velikih riba koje se lako daju uloviti! Na jednom jezeru smo prestali da lovimo boilama i otišli da spavamo uvukavši se u vreće za spavanje, jer su nam bili dosadili šarani “kamikaze”, svi težina od oko 5 kila.
Na jednoj prevodnici sam doživeo takođe nešto slično. Hranio sam na jednom delu gde je, u priobalnom području bilo mnogo lokvanja. To sam radio dve nedelje pasuljem skuvanim u paradjz supi. Tu i tamo sam bacao i hranu - planirao da lovim i na plovak. Kada sam došao da pecam, nahranio sam još na 4 različita mesta, sa malo većim razmacima. To zbog toga da se eventualno prisutne ribe na tom području ne uplaše ako bude bilo došlo do drila. Upecao sam nekoliko riba te nekoliko prokockao u listovima lokvanja. Potrošio sam i gotovo sav pasulj. Na dnu mi je ostalo još nešto najjeftinije supe od paradajza sa pet zrna pasulja. Sve to sam bacio negde između lokvanja i ulovio još 3 ribe, koje su se odmah dale u potragu kada su čule da je nešto palo u vodu. Pre nego što sam napravio buku nigde ih nije bilo, a posle toga se odmah pojavilo čitavo jato.
Ako se čuje buć, buć... biće da se najede kuglica; ako negde voda miriše na paradajz-supu biće i pasulja. Lepo, zar ne? Ali i manje lepše je mogućno:
Produktivnost boila se može produžiti promenom oblika, strukture i ukusa. Ali, one i dalje ostaju kuglice. Riba za ribom koje se ulove, malo po malo... i korisni učinak se izgubi. Sve dok ne dođeš do zaključka da, bez obzira na koji mamac pecaš, uvek uloviš samo jedan određeni broj riba na datoj vodi. To je i sa pecanjem boila neizbežno! Jedan ribolovac će uspeti uloviti više riba od nekog drugog. Ali, ne postoji niti jedna voda za koju neko može da kaže da je u njoj ulovio više od 70% populacije riba koje tamo plivaju. On može da tvrdi, ali nije u pravu. Znam da većina šarandžija nema pojma šta sve u nekim vodama pliva. Uostalom, fotografije koje tamo kruže su - jedne te iste ribe! Šarani koji su se posle prvog ulova povukli sa mesta događaja se više ne vide na slikama. Međutim, oni su još uvek u vodi. Na svu sreću, ima još nekoliko stvari koje pozitivno doprinose pecanje boilama, inače bi sve već odavno bilo završeno...
I dalje se masovno hrani boilama. Većina šarandžija je zadovoljna sa nekoliko top riba, koje i dalje nastavljaju da jedu boile: što zbog njihove loše memorije, a što zbog dobrog apetita i proždrljivosti, ili zbog njihove nesnalažljivosti sa montažama, te i zbog toga što mnoge druge ribe ne konzimiraju te boile, tako da iste duže ostanu da leže na dnu. Ovako možeš da loviš te velike ribe sve do beskonačnosti. Ti samo treba da čekaš kada će doći red na tebe...
Šaran ipak zaboravi na oprez, iako je već bio hvatan na boilu, zbog pauza (zima), ili plivanje u zonama gde se duže vreme nije hranilo boilama. Ako tako nešto uopšte još postoji u sadašnje vreme (gde se prihranjuje specijalnim čamčićima, ili lovi mašinama na kojima se nalazi 500 metara najlona). Takođe i zbog toga što memorija kod većine riba nije večna - s vremenom se zaboravlja...
Zahvaljujući svim ovim faktorima uspelo se uvek ponovo uloviti nekoliko novih riba te i riba koje se već duže nisu bile upecane.
Nema lakše primame ribe nego kad je dno prekriveno mamcima (tepih). Ovo ne važi samo sa lov šarana (uzimajući u obzir da ne pišem knjigu o ribolovcima takmičarima, neću dalje ulaziti u ovu vrstu problematike). To je glavni razlog zašto se kod partikli navikavanje mnogo brže manifestuje u poređenju sa boilama: partikli uvek imaju isti oblik, ukus, miris... Uostalom, jako koncentrisane boile i masovna upotreba istih nije tako česta pojava (negativna strana brodića za primamu: na takvim mestima gde se tako hrani će se mnogo brže dogoditi navikavanje zbog prisustva podvodnih “brdašaca” boila - zbog prevelike koncentracija boila na istom mestu).
Ne očekuj suviše mnogo ni od novih mirisa i ukusa, izuzev ako sa njima ne budeš dugo prihranjivao. Boile koje na malo “ozbiljnijim” vodama ne uzimaju šarani su boile u koje još nisu izgradili poverenje. To znači da su ptpuno novog mirisa u odnosu na boile kojima ostale šarandžije već godinama love. Tamo ti neće poći za rukom da ostvariš željeni rezultat. Ako sa na tržište izbace i najizazovnije tečnosti, ni tada ti neće poći za rukom da uloviš niti jednu ribu ako predhodno ne budeš hranio. Izbi iz glave da sada, 2000 i neke godine, runove možeš kupiti uz pomoć jedne mirišljave flašice!
Ako želiš da na vodama gde je pritisak ribolovaca velik napuniš tvoj foto album i ako želiš da tvoj foto album drukčije izgleda od ostalih, te da bude što deblji, treba da se oprostiš od kuglica, ili da ih pak sasvim drukčije upotrebljavaš. O tome ćemo govoriti nešto kasnije...
Evo jedne anegdote, kako bih vam stvari još bolje objasnio. Ne sećam se više tačno kada je to bilo... U svakom slučaju već duže vreme sam lovio na jednom kanalu. Seo sam i pokušao da napravim evoluciju onoga što mi se tada bilo dogodilo. Jedna od stvari koje su mi se vrzmale po glavi su bile i te kako se neke ribe vrlo često ulove, pod odgovarajućim okolnostima. One su lovljene od strane grupe šarandžija koji nisu bili deo naše grupe, koja je tretirala specijalni pristup na toj vodi (o tom specijalnom pristupu će kasnije biti više govora).
Šta je bilo u stvari? Što su mamci duže stajali u vodi, bez dodatne primame, ali i bez kontrole i postavljanja svežih boila na montaže, povećavala se šansa za run! Tamo je bilo pecaroša kojima vreme, izgleda, stoji u mestu?! Vreme između prvog zabacivanja i između ponude svežeg mamca trajalo je duže nego moje celo pecanje. To je bilo često između 24 i 36 sati! Ovo se moglo objasniti na dva načina:
- Jedna grupa šarana je stvorila naviku da prvo nekoliko puta pliva i observira boile pre nego što se odluči da ih uzme, obično onda kada u njih steknu poverenje.
- Ili (ovo mi se čini najlogičnije) isprane i stare boile su ih mnogo manje plašile!
Posle deset godina, gde su im bile pružene sve mogućnosti da vide razliku između sveže, egzotične boile sa jedne strane, i stare boile koje su se u međuvremenu pretvorile u “praporac” (ali još evek interesantan i primamljiv mamac), sve ovo nije izgledalo tako fiktivno da bi se moglo reći da je sve to zagonetka. Ali meni đavo nije dao mira, ja sam u sve to sam sebe morao da ubedim...
Nekoliko dana kasnije sam, posle 135 kilometara vožnje, stigao na najčuveniji deo te vode. Pošto se radilo o sredini nedelje, želeo sam da uštedim nerviranje od prolaska brodova koji bi negativno mogli uticati na ribolov, te sam odlučio da pecam po noći. Dao sam šaranima zadatak da mi samo za jednu noć nešto dokažu. Štapove ću da zabacim tako da između njih bude 70 metara rastojanja. Zabacio sam na najdublji deo gde prolaze brodovi...
Mislio sam da će stare boile na tako uzanom delu kanala, a gde redovno prolaze brodovi, najmanje uticati na ribe koje tamo budu plivale - te noći sam ulovio 4 ribe! Jednog starog borca kojeg sam bio ulovio i pre nekoliko godina i tri mlade, u svakom slučaju, lukave ribe. Izgledali su predivno i bili su teški između 5 i 10 kila. Napravio sam dve fotografije starog borca i zadovoljan se vratio kući.
U to isto vreme je tamo pecalo još nekoliko šarandžija. Neki su morali da love između 3 i 500 sati dok nisu ostvarili razultat. Još nekoliko detalja: Ja sam bacao nekoliko desetina boila po štapu, isključivo na dubini gde se bilo plovilo. Boile sam bacao na velikom rastojanju jedne od druge. Boile su bile bez arome i sladila, sa neutralnim ukusom. Stojale su kanti 48 sati pre pecanja. Morao sam da upotrebim malo veći graničnik kako ne bi spale sa dlake.
Ubedio sam se da se jedan deo populacije riba stekao “naviku” kako da lakše i jednostavnije dođe do hrane. I ovo se takođe zove “navikavanje”. Da li bih sada tamo imao uspeha sa ovim pristupom? Lično ne verujem u to.
Šta se događa na vodama gde nema toliko velikog pritiska ribolovaca, na jednom klasičnom boili mestu?
Svašta, ili ništa. Sve zavisi o kavoj vodi se radi i koja vrsta šarana tamo pliva. U akvarijumu, konfrontacija sa zategnutim najlonom, posle izvesnog vremena, nije prouzrokovala paniku - udicu i mamac su jednostavno ispljunuli! Posle toga su postali pljašljiviji ili uopšte više nisu jeli. Boila koja je bila identificirana kao opasnost više uopšte nije bila dodirnuta, često ni od strane drugih riba, iako bih je ja bio premestio na drugo mesto u vodu gde je ležalo nekoliko svežih boila. Mislio sam da ovako nastaje nova neprepoznatljiva situacija.
Na vodama gde ima mnogo gladnih riba je sasvim drukčije. Ako imaš mnogo sreće prvo ćeš dobiti jedan udarac, a ako imaš mnogo sreće dobićeš čak i dva udarca (uglavnom veći i deblji primerci), kasnije sledi run. Da, dobro si pročitao - jedan udarac! Ako ne izvadiš montažu i ponovo zabaciš - ostaće samo jedan jedini udarac! Ponovo zabaciti, malo nahraniti... već i sam pogađaš. Sledi novi udarac! To je druga krajnost. To znači sledeće: sve tvoje boile će biti pojedene - sem one najvažnije!
Druga krajnost: jedna riba slučajno dopliva do boila... i pobegne sa tog mesta. To prouzrokuje jedan peskoviti oblak koji si mogao da i sam vidiš ako si lovio u relativno plitkoj vodi, ili ako si zabacivao neposredno ispod tvojih nogu gde se nalazio tepih od partikala. Ovo se tek zove razočarenje.
Logično razmišljanje mi govori da se ovaj fenomen najčešće pojavljuje na, za nas, najinteresantnijim vodama. Tamo gde plivaju najveće ribe, tamo gde sem naših kuglica ima mnogo više toga da se pojede.
Između ovog crnog i belog se nalazi, naravno, i jedna velika siva zona. Kao što sam već nekoliko puta opisao, bio sam nekoliko puta svedok da ribe pojedu jedan deo boila i da tada, najverovatnije pošto su otkrili nešto sumnjivo, odu sa mesta događaja. Više se ne vrate nazad. Najviše što u takvim situacijama možemo da doživimo je jedan udarac na štapu, tačnije dodir!
Čak i ako misliš da ti najlon lepo leži na dnu, to ne mora da bude tako. Dno nije na svim mestima ravno, pogotovo ako se sastoji od tvrde materije. Dno s blatom je sasvim ravno, jer se taloži uglavnom u depresiji na tlu. Ako je najlon prilično zategnut postoji šansa da dodirne neki ispupčeni deo površine dna. Riba tako stojeći najlon može slučajno dodirnuti perajima.
Ovo još više važi za mesta gde se obala naglo spušta ka dubini na, recimo, kanalima. Jedno dobro istrenirano oko (oni koje love “feeder” tehnikom) će uvek videti razliku između ribe koja slučajno dodirne najlon i one koja “nervozno” izbegava ponuđeni mamac.
Čak i u tom jednom(!) udarcu koji prouzrokuju ribe koje plivaju ima određenih “znakova” (za oni koji znaju da ih “pročitaju”). Tamo gde riba traži hranu, koja do tada nije došla u dodir sa najlonom, će i dalje nesmetano uzimati hranu. Sve ovo može i kod malo više iskusnog ribolovca izazvati neku neadekvatnu reakciju, ali nema ničeg drugog što može da izazove takav jedan udarac sem zategnuti najlon. Ko ima oštro oko i šarana stavi na dušek, moći će da ustanovi, naročito ako peca na vodama gde je veliki pritisak, i razne vrste povreda od najlona i sistema. Da li je tada čudno što se takav šaran uplaši i kasnije dugo seća najveće traume svog života.
Ako primetiš udarac na vrhu štapa kontriraj - nema šta da izgubiš! Ako se u najboljem slučaju udarc pretvori u run u tom slučaju ćeš ga i upecati - ako odmah reaguješ.
Ako pecaš na mestima gde voda nije duboka, najbolje je da olovo što opreznije i bez mnogo buke spustiš na željeno mesto. Veruj mi, panično bežanje zbog pada olova u vodu šaran će dugo pamtiti.
Posle malo vežbe ćeš biti u stanju da tako dobro zabacuješ pri čemu olovo koje pada u vodu prouzrokuje vrlo malo buke.
Ribe se ne uplaše samo od pada olova u vodu. Već hvatane ribe boje se svega što padne u vodu. Takođe, i od pada boila! Probaj da istovremeno baciš nekoliko boila na mesto gde se nalaze ribe, a gde možeš da pratiš šta se tada događa. Moći ćeš da ustanoviš da se ribe tada razbeže. Ako boile bacaš jednu po jednu, sa kratkim pauzama, neželjeni efekat će biti mnogo manji. Nemoj ovo da zaboraviš!
Nazad - na glavnu temu! Pre nego što dođemo do upravo opisanog stadijuma i pre nego što, uopšte, može da se govori o pojmu “negativno kondicioniranje mamaca”, bićemo naravno upoznati sa najčešćom pojavom koja izaziva strah i kod svih drugih živih bića - kada srodnici beže glavom bez obzira! Kud koji mili moji...
To mi je upalo u oči naročito na velikim jezerima u Francuskoj - ulov riba bi odjednom stao.
Ja do sada nikada nisam mogao da otkrijem šta ima u tome ako sve štapove zabaciš na par desetina kvadratnih metara?! Ako štap koji stoji u sredini više ne lovi ribu ili najbolje pozicionirani onda znaš koliko ja sati. Čak i ako montaže postaviš na veliko rastojanje jednu od druge, u većini slučajeva ćeš reakciju dobiti na štap koji je najviše udaljen od mesta događaja, ili pak na onaj u čijoj se blizini nalazi još nešto hrane. Problematično će postati tek tada kada jedan određeni prostor mora da deliš sa drugim kolegom...
Ovo je bio povod za jedan novi pristup: mašinice za morski ribolov sa 400-500 metara najlona. Naročito na vodama gde ima favorizovanih mesta, pri čemu šarani tu vodu reduciraju na puteve kojima se najčešće kreću i na mesta gde se najradije hrane. Pre ili kasnije šeš da se susretneš sa pojavom koja se naziva “DRESURA MESTA” (opasna mesta, mesta koje šarani zapamte po nečemu lošem - op. ur.) Tih mesta se ribe uplaše i pre nego što im se približe. Na takvim mestima ti neće pomoći ni sedam dana obilate primame. Mamac prilikom prve posete više uopšte ne izimaju.
Ako jedan iz grupe počne da beži, iz bilo kojeg razloga, tada sve - batali! Takvo mesto šarani pamte i zaobilaze i po nekoliko sezona. Nemoj nikad da se zalepiš za jedno mesto, bez obzira što si nekad tu dobro lovio. Ako se na jednom delu za vreme jednog boravka bude bilo ulovilo više riba, i ako ti na tvom “top” mestu u isto vreme uloviš recimo samo jednu, i ako za to sve nema nekih jasnih razloga, iskustvo me je naučilo: pakuj se - odlazi i čekaj na nekom drugom mestu bolja vremena!
Čak i ako ti je kutija još puna raznoraznih trikova, veruj mi ni - oni ti neće pomoći! Još jedna indikacija za tako jedno mesto je ta da možeš da vidiš kako se ribe nedaleko od tvog mesta redovno prevrću, ali nikad na tvom mestu. Na vodi gde vlada veliki pritisak se na takvim mestima i kad se sve ponovo dobro pripremi i nahrani vrlo brzo ponovi negativna dresura mesta.
Ako na tako jednom mestu pecaš samo jednom nedeljno, a češće hraniš možeš sve još malo da produžiš. Ali, ako češće loviš i uloviš jednog iz grupe tada će sve biti vrlo brzo završeno. Ako si nekada na tako jednom mestu lovio čitave “serije” riba, možeš posle nekoliko pecanja, ako u međuvremenu hraniš neko duže vreme, biti sretan ako na dan uloviš samo po jednu ribu!
Druga poseledica velikog pritiska na vodu je ta da se ribe nalaze na sve većoj dubini: ovo se, između ostalog, potvrdilo i na jezeru Cassien. Tamo smo lovili šarane na dubini od čak 15 metara. To je sasvim drukčije nego prvih godina ribolova.
Na jezeru Gavers se takođe može primetiti razlika. U letnjim mesecima se šarani love na dubini od 7 do 8 m. Pre nekoliko godina je to bio slučaj samo u oktobru i novembru. Ribe se povlače i jedu još samo na dubljim mestima, da bi izbegle stresne situacije! To se danas naziva “efekat pritiska pecanja na vodu”.
Ali pre nego što završim još i ovo: većina ribolovaca nije svesna da njihova prisutnost na vodi može da utiče na ponašanje, a naročito na ishranu riba. Prošlo je više od 10 godina kako sam uspeo da vidim nekog šarandžiju da pogrbljen ide - da ga ribe ne vide...
“Tanki najlon” - Luc de Baets
P.S. Preuzeto (srećom pravovremeno, i sačuvano!) sa sarandzije.com koji, nažalost, više ne postoji
