Najviše legendi na balkanskim prostorima je o somu. Ima ga od Grčke do... zavisi dokle se za koga prostire Balkan. I svuda ga love (sa izuzetkom nekih makedonskih jezera) na isti način, varalicom i dubinkom. I mamci su svuda isti - durboci (durdubaci) a najbolji su makedonski.
Naš (čitaj: srpski - op. ur.) konzervativizam je takođe legendaran - kada se primakne puna lovna sezona počinje potraga za durbocima, jer prodavnice ne mogu dovoljno da ih nabave - uvoze se durboci iz Makedonije. Ili se prekopavaju đubrišta u potrazi za rovcima (“roncima” kako ih neki pogrešno nazivaju - op. ur.). A ako nema ni durboka ni rovca spas je zelena ritska glista - opet ašov u šake. Njima se čak i bućke mamče! Ako ste nekad bili na “Zlatnoj bućki” mogli ste da vidite da se nabrojano koristi za mamac. Retko ćete još čuti da neko stavlja meso od školjke na udicu, ali češće ćete videti oglase: “prodajem tiski cvet”. Mamac je i to, i to skup.
Pa dobro, koliki su ti naši somovi, kolika usta imaju, šta oni u prirodnoj sredini jedu, nisu valjda toliko narasli jedući rovce i “cveće”?
Ribu jede som, veliku ribu! Što je veći veću ribu mazne! (Ali tu ribu mi pojedemo, zašto da je za mamac stavimo, hehehe - op. ur.)
Kad god se na odmor u Vojvodinu vratim uvek na istu sliku naiđem, kao da vreme u Vojvodini protiče brzinom Tise. Bambusi-dubinke i kukuruz, ili bambusi-dubinke i rovac. Prvi pecaju šarane od dve kile drugi somove od 3, ako im mrena ne pojede rovca. Zaista ko ima toliko slobodnog vremena a da nije penzioner da čeka soma na rovca, ili durboka? Zašto su šaranaši (i naši!) na boile prešli? Pa da im sića ne dira mamac! Stoga su i ulovi na “Somovijadama” i “Bućkama” toliki. Kako to da baš nikad(!) na tim skupovima nije upecan i neki gabaratniji brka, neki od 40, 50... 80 kila? Odgovor se sam nameće - sitni mamci!
Isti je slučaj i kad se varaličari: sve se manje i manje varalice koriste zato što se pecaju sve manje i manje ribe - daj šta daš, kad veće nemaš.
U Evropi (Nemačka, Italija, Francuska, Španija...) somovi se pecaju na dve vrste mamaca: ribe i boile. Nikad još nisam ni video a ni pročitao da je neki veći som ulovljen na rovca ili na durboka, pijavicu... (Zaboravio sam, i pijavica je kod nas mamac!)
Pogledajte pribor za lov soma kod nas, pogledajte šta se u Evropi koristi, pa zaključite ko šta upeca. Multiplikator ovde niko ne koristi, a skoro ni štapove težine bacanja veće od 200-300 grama. Jedino su varaličari na soma i kod nas vrhunski opremljeni pa, čak, možda i bolje nego prosečan varaličar iz EU. Ali dubinkaši su tuga, stari loš pribor i sitni mamci.
Jegulja (tamo gde je dozvoljeno!) je vrhunski mamac za soma. Za njom slede razne ribe - kederi. Ali ti kederi su retko kad ispod kile, često i preko dve, pa i tri. Uostalom, čitali ste kako se peca na rekama Po i Ebro. Mislite li da se neki som od 50-60 kila ne bi na to upecao, zar naš som sa Đerdapskog jezera, ili Zvorničkog, ili sa Tise, neće da pojede ribu-mamac od kilu ili dve? Hoće i to u slast, ali samo treba neko da mu to ponudi. A ko će prvi, ako ne Vi koji čitate “Trofej”?
Ja dosta redovno pratim ribolovnu štampu, i nemačku i srbijansku. Ali se uvek pitam zašto mi toliko verujemo u bajke i legende, jer sam u našoj literaturi nailazio na neviđene “savete”, recimo “som na osmuđenog vrapca” i “som na domaći sapun”! To je baš za Ginisovu knjugu: pecaš soma, mamac - vrabac! I gde to, ko to još pravi “domaći sapun”? Glod bi sad rekao ajde!
Zaista “ajde”! Vrapci i sapun, rovci i cveće, durboci, pijavice i gliste...
Nije da som (i) to neće pojesti, jer on jede svašta, ali ovo je “Trofej” a on Vas uči i savetuje kako da upecate veliku ribu, trofej, koji ćete fotografisati i vratiti (vratiti soma, ajde - op. ur.)
U poslednjih desetak godina boila polako postaje mamac broj 1 i kada je lov soma u pitanju. To su velike i vrlo smrdljive kugle, tvrde, tako da ih sitnija riba ne može “glabati”. Boilama i raznim peletima se som i hrani. Baca se primama u vodu, riba se skuplja na takvim mestima, gde je riba tu je i on - riba pobegne, boile ostanu...
Neću se sad upuštati u savete tipa: “mix za soma”, nije on toliki probirač (nije ni šaran, samo se malo preteriva, industrija i trgovina šaranska je danas u ekspanziji). Jednostavno se boila ko i za šarana na “dlaku” uveže, samo je sve jače i robusnije, od štapa do udice. Na veliku boilu će se upecati i manji som, ali i veliki. Taj “manji” će, ipak, retko biti ispod 6-7 kila.
Som naraste veliki zato što jede to što mu njegova prirodna sredina nudi u izobilju. Pošto mu je prirodna sredina voda, logično da najviše jede ribu! Svu ribu koja živi u toj vodi on jede, a jede i somove ako mu nalete, ništa on ne prašta, on je naš (evropski) najveći slatkovodni grabljivac, gospodar reka kome jedino čovek može da naudi. Ili druge grabljivice - dok je mali. Stoga brzo raste, a tamo gde ima uslova raste brzo i ima ga puno. Recimo, kao na reci Ebro (molim te Glode stavi neku fotografiju iz Španije), gde mu odgovara topla voda a šarana u izobilju, na sve strane iskaču. Razlog ekspanzije u vodi Ebra je i to što ga (sem naših) niko i ne jede. (A i što bi, pored smuđa - op. ur.) Ipak, Ebro je izuzetak, koji mi više služi kao primer i parametar, a ne kao pravilo. Ali se svuda - od Ebra do Nekra - od makedonskih jezera pa sve do reke Ili - hrani ribom, uglavnom ribom. Gde je nema nema ni soma, gde ga ima puno ni žaba nema. A kad sve pojede, jede školjke. Zavirite mu usta (ako smete!) pa pogledajte one četiri “pesnice”. To su ždrelni zubi kojima lomi oklop školjki, sve mrvi. Zato je i meso školjke dobar mamac, a ne vrabac goluždravac, pa makar bio i “reš pečen”, tj. “osmuđen”!
Durboci su skupi, sem ako ih sami ne hvatate; pijavice... bljak! Tiski cvet preskup; za rovcima đubre treba prevrtati, a još leti, po vrućini, smrad je neizdrživ. A možda sam se ja to ovde, u Hamburgu, “pogospodio”, ko da nisam u Banatu rođen?
Nisam, već sam naučio da budem racionalan (mi Srbi se rađamo iracionalni), pa ako idem da pecam na Ebro ništa ne nosim, sem punog novčanika, jer se sve može iznajmiti, a čak i ribe-kederi kupiti, ko i specijalne boile, a i pelete za soma. Neću valjda durboke i vrapce avionom transportovati. Jedino što nosim svoje je varaličarski pribor, iako, ruku na srce, nikad ni u Italiji ni u Španiji nisam soma varaličario. (To je tema o kojoj bih, Glode, prozborio koju, a ti taj deo izbaci iz teksta ako ti se učini da je previše krtički napisan.)
Prateći našu domaću ribolovačku štampu primetio sam da je iz Srbije sve više ribolovaca koji idu na Ebro, ali još nisam nigde, pa ni u “Trofeju”, video da soma pecaju ko sav normalan svet tamo - na dubinke i “boja” plovke, nego uvek na varalicu, i to gotovo samo na Orke? Ja nemam ništa protiv patriotizma, naprotiv, ali zar sam Sale Valentić - koji, koliko shvatam, radi i kao vodič - nije savetovao, u tekstu u “Trofeju” br. 84: kašika je varalica broj 1 za soma! I Jasminko je ko od šale upecao jednog na vobler i troling. Jeste Orka odlična varalica ali na Ebru se ne može džigovati onda kada on najbolje radi, a to je septembar i oktobar, a ne april(ilili).
O varalici tek toliko, jer su me sitni mamci ponukali na ovaj tekst. Koristite velike kedere (ako boila za soma još nema u našim prodavnicama), jer bez obzira da li je som iz Španije ili Srbije on jede prvenstveno ribu. Ne lovite valjda štuke na - gliste?!
Zoran Popov - Zrenjaninac
(Mala ispravka i dopuna: Sale je i pisao i pecao soma kederima, bilo je toga u “Trofeju”. Što se Orke tiče, to je tačno, ali je tačno i da su moji kompanjoni i 2005. i 2006. samo na Orke pecali. 2005. je bilo OK, nije bilo trave, ali je 2006. bila - katastrofa! Sada su, ‘07. naši opet tamo Orkama lovili - ko što si ti čitao. Problem je što naši vole da varaličare - ne vole da čekaju, i što vodiči u Mequinenzi za lov dubinkama prilično koštaju - op. ur.)
