Vreme je najboljih plodova koje ova zemlja daje. Klen ih gotovo sve voli, ali se tokom jula meseca jedan ubedljivo izdvaja: višnja, plod njegovog gneva.
Kroz sveže jutro, noge su neobično lake dok prelaze preko šljunka i prašine makadama. Rosa sa prvih livada je najava blagog huka koji će se čuti već iza sledeće krivine. Uskoro, laka isparenja sa zelene površine zovu unutra. Voda je neobično topla, prija, dok se jutro sigurno odvaja od zore. Stare patike se pomalo klizaju, ali je kretanje, posle kratke probe, sasvim jednostavno. I nešto bezbednije, jer srče i zarđalog gvožđa na ovakvim mestima, nažalost, nikad ne manjka.
Jači kratki bolonjez od 3,5 m pedantno je rasklopljen. Plovak, starinski „čep“ od oko 2 g, kakav se odavno ne pravi, dominira na montaži. Na mekom najlonu nosivosti oko 4 kg su četiri zbijene dramlije, koje se nalaze dvadesetak cm od omanje šaranke, vezane direktno, bez predveza. U džepu kutijica sa tek nekoliko rezervnih udica, dramlija i dva plovka. Na ogrlici pean i grickalica, za pojasom nož i pola čuturice vode. I ono glavno: torbica „gušterača“ na ramenu, sa kesom višanja iz zamrzivača.
Reka me nosi nizvodno. Prva deonica je ravna, plitka, providna. On nije tu. Već tridesetak metara niže, voda je s proleća pored obale napravila mali vir sa povratnim tokom. Nanela granje i drugi otpad, stvarajući pola metra podlokane obale. Brzak unosi plovak sa slatko-kiselkastim crvenim plodom koji vešto krije preoštri komadić žice u penu laganog kontratoka. Vođen veštom rukom, najlon je gotovo sasvim zategnut, a čula na oprezu. ON je TU. Tek što ta misao dopre do mozga, crvena antena podrhtava. Mišići se grče dok plovak lagano nestaje pod vodom. ON je TU! Savijen štap i tupo pumpanje sa druge strane to mi nedvosmisleno potvrđuju.
Za ovog, pribor je prejak, uspeo je da napravi tek jedan kraći beg. Brzo ga odvraćam od krša i vučem uz brzak. Glava mu je van vode, sasvim je miran dok ga peanom skidam sa udice i sa navlažene šake puštam da otpliva natrag. Kada se javi na prvi zabačaj, to je znak da će se javiti svuda gde ga ima i gde mu se pravilno zabaci.
Sledeća pozicija je još stotinak metara ispod. To je rečni kanal dužine pedesetak metara, usečen između hlada jova i vrba. Na takvim mestima, plovak treba da klizi rubom gde je struja nešto jača, a hladovina veća. Uprkos velikom i dugom poznavanju terena, dubinu kojom će se tamnocrveni plod kretati uvek određuje osećaj. Mesto se pre zabačaja čita suvim instinktom. Sonar u glavi naslućuje dno i kretanje ribe bolje od bilo kog digitalnog sokoćala. Pre ulaza u kanal je brzak koji se smiruje naglom promenom dubine, udarajući u obalu. Plovak dolazi na pola metra od obale i nakon blagog zaustavljanja brzo nestaje pod površinom. Evo ga!
Nije ni santim veći od svog prethodnika, ali daje onaj stari, nezaboravni prvi osećaj ulova iole krupnije ribe svima nama koji smo odrastali na siromašnim ali neupitno privlačnim malim mrenskim vodama. Pluća su puna jutarnje svežine, a ovo mesto zaslužuje bar još jedan zabačaj. I odmah, na isti način, još jedna riba je na udici. Sledi popuštanje plovka niz kanal, dugo punih tridesetak metara. Kada se antena već i ne razaznaje, u meni se budi nepoznato čulo koje mi kaže kako se plovak kreće u stranu, prema korenju priobalne jove. Kontra je jaka, ali prazna, a montaža leti na priobalne grane. Kako je teren nepristupačan, donosim odluku da pokidam sistem, iako mi je baš žao plovka koji mi je doneo mnogo lepih ulova.
Na maloj mrenskoj vodi dobra mesta su više nego retka. Na njima, samo savršen zabačaj i vođenje ispravno odabranog mamca mogu dati rezultat. Treba doći na vodu prvi i kretati se promišljeno i brzo. Zato ne osećam granje, oštru travu i koprive po bosim nogama, pesak i mulj u vlažnim patikama. Sunce se već diglo prilično visoko, možda je poslednji trenutak da pustim plovak u odsečeni vir usred matice, predvojen velikim kamenom i ko zna koliko starim deblom unutra. A onda, mala crvena tačka koju voda nosi nakon samo pet-šest metara biva ravnomerno ali odlučno povučena dole. Iako znam da je panj nekoliko metra ispred, prva pomisao je da je zapelo. A nije. Mada je zakačilo. I to dobro... Ili ipak nije?
Dođe mi da opsujem sve svece, a opet ćutim. Imao sam svoju šansu. Nekoliko trenutaka štap je vukla ona sila zbog koje poželimo da se život jednom nastavi na nekoj boljoj vodi, gde postoji neizvesnost, a ne poznaje se vreme. Ovde, takav trenutak i okolnost su prošli. Kada se na ovakvoj, sto puta preoranoj vodi dobije takav udarac i promaši, to znači da se treba spakovati i krenuti kući. Zaboraviti, pa se vratiti kad želja potisne sećanje.
Velika vrela zvezda već uveliko prži zemlju. Na putu do kuće, postoji još jedno mesto koje se, ipak, ne sme propustiti. Kolje starog jaza leži u debeloj hladovini jova. Tu se još uvek može dobiti udarac, iako je već kasno i treba se vratiti i čekati kasno popodne za povratak na vodu. Ako mu provučem višnju pored nosa, znam da joj neće odoleti.
Pometen zbog onoga što se desilo samo nekoliko minuta ranije, nekontrolisanim zabačajem ostavljam još jedan plovak i udicu na grani na suprotnoj obali. Vučem, ali grana ne popušta. Sečem najlon, sedam i ispijam gutljaj vode. Biram stari neugledni plovak, ali je udica, kao i uvek, besprekorna. Dok slažem montažu, ubacujem po jednu višnju na pola minuta tako da je struja unosi u vir, tačno uz kolje. Znam da imam pravo na tek jedan ili dva zabačaja. Ipak, savladavam nadu, puštam da se čula usredsrede na putanju plovka. I onda, očekivan i neočekivan, događa se udarac. Nešto najpre zatitra, a onda vuče plovak tačno između dve grede. Kontra je jaka, sigurna. Ovaj je moj i božiji. A snažan je, savija tanke zidove štapa do granice pucanja, tupo se nabijajući u bar metar dubok hodnik u podlokanoj obali, gde nema mesta neodlučnosti. Riba se ili drži čvrsto na štapu ili ide.
Uskoro ga vidim. Siva debela leđa i oprezan, ali ne naročito inteligentan pogled. Najlepše od svega su jarke narandžastocrvene peraje. Nažalost, brzo istroši svoju sirovu snagu. Kada se velika glava sa debelim usnama i raspuklim tamnocrvenim mesom višnje kao overom u njihovom uglu promoli na površini, to je najčešće kraj. Formula je jasna. Oprez nadjačava želja, želju sledi dobro odmerena kontra. Njegov kratkotrajni gnev nakon uboda udicom je njegovo pravo, ono koje ovakve izlaske na vodu čini nezaboravnim. Volim da jedem ribu, ali mi on, u tom smislu, ne znači ništa. Poštovanje što je u plitkoj brdskoj reci uspeo da utekne od kormorana i ribokradica preveliko je da bih mu poželeo bilo šta drugo osim da se vrati tamo odakle je došao. Znam, taj simpatični zakleti teritorijalac ponovo će me čekati tamo gde smo se rastali. Da opet iskušam njegov gnev, koji me iznova vraća na vodu.
Vladica Radojević
Zabranjeno je kopiranje i reprodukovanje tekstova sa portala http://www.trofej.info/
