Antena. Moglo bi se reći da je kod vagler plovka njegova suština svedena na samu gornju antenu. Jedan od osnovnih oblika vaglera, takozvano “strejt“, ili ravni vagleri štapićastog izgleda to i jeste – velika antena koja kontakt ribe i mamca signalizira svojim gornjim jarko obojenim delom.
Kako je zbog nosivosti neophodno da takav “štapić“ ima određenu masu, podrazumeva se da mora imati i popriličan prečnik, a prava mera, pokazalo se, je debljina paunovog pera. Ali vršni deo takvog plovka još je prilično masivan, čitaj: neosetljiv, te je pogodan za pecanje kada riba halapljivo uzima mamac ili kad se mamac zabacuje dalje od obale. Prava antena vagler plovka jeste ona koja se usađuje na vrh paunovog pera (može i na vrlo često korišćenu stabljiku od pirinčane slame ili takozvanog samarkanda, kao i na štapić od prozirne i šuplje plastike). Po toj anteni cela serija vaglera dobija naziv “inserted“ i to su plovci za teže pecanje, kada je potrebna njihova veća osetljivost.
Postoje i vagleri sa izuzetno tankom antenom od stakloplastike ili karbona na čijem je vrhu zadebljanje u vidu jedne ili dve jarko obojene kuglice i sl. Takvi plovci su vrlo stabilni na jakom vetru a njihova super tanka antena odlično proseca talasiće.
Vrh vagler plovka vrlo je pogodan da se na njega navuku posebni adapteri ili nastavci, koji prema uslovima na vodi povećavaju njihovu vidljivost, a kada su u formi pikado perca - da bi obezbedili mirniji i dalji let vaglera.
Telo. Kako bi vagler plovak mogao da se što dalje zabaci, a uz to da bude još i stabilan na vetru, valjalo ga je malo podgojiti. Telo vaglera, zadebljanje u njegovom donjem delu, je na početku imalo buričastu formu, da bi kasnije sve više postajalo aerodinamično i sve pogodnije za daleke zabačaje. Sa razvojem sportskog ribolova na komercijalnim šaranskim ribnjacima točak istorije se malo vratio unazad, pa su se opet pojavili plovci izuzetno zdepastog i teškog tela, da bi na vodi napravili što veći “pljusak”, i tako prizvali ribu koju takav zvuk asocira na hranjenje. Efekat se pojačava i dodatnim otežanjem koje se ugrađuje u telo plovka. Kao i kod klasičnih plovaka i za izradu tela vaglera najčešće se koristi balza, ali se sve češće specijalna providna plastike sve zajedno s antenom. I vagler plovci nisu ništa manje zahtevni od klasičnih kada je reč o zaštitnim premazima tj lakovima.
Donja antena. Kod vaglera je nešto zakržljala i pretvorila se u patrljak kojim se takvi plovci svojim donjim delom montiraju na osnovni najlon. Mada je većina vaglera predviđena za montažu direktno na strunu, zbog njihove lakše zamene bolje je to učiniti indirektno preko odgovarajućih konektora. Postoje i donji nastavci vaglera, koji su predviđeni za lako skidanje, tj. montiranje na osnovni najlon, a konektorima takvi modeli se mogu lako prilagoditi i za pecanje tzv. kliznim plovcima.
Posebna priča su vagleri koji u donjem delu imaju “šaržer“ s pločicama opterećenja, koje se mogu po potrebi skidati i dodavati. Upravo u toj specifičnosti vaglera, da otežanje može biti ugrađeno u njihovo telo, je tajna efikasnosti naizgled rogobatnih “buzdovan-plovaka”, mogu se daleko zabacivati a pri tome ostaju vrlo osetljivi.
Mirko Kanjuh
