Pitaju me drugari zbog čega sve ređe pišem o priboru za pecanje a „proslavio sam se“ objavljujući te(k)stove o varalicama, štapovima i mašinicama za ribolov. Iskren da budem, stičem utisak da sam rekao sve, još poodavno. Jer iako se stalno lansira novo, sve je to staro samo drugačije upakovano, ništa revolucionarno. Sada je sve postalo čist marketing, jer čim se „novo“ lansira svakodnevno tu je nešto sumnjivo.

Nekad se znalo ko je ko i šta je šta – sad je sve to papazjanija! Sada svako ko ima „šuški“ može da naruči mašinice i štapove pod svojim imenom. Eto zbog čega retko pišem, jer nekad su postojali proizvođački brendovi, danas su to trgovački. Nekad se alat za pecanje prodavao po specijalizovanim ribolovačkim prodavnicama, sada ga valjaju razni megašopovi.

Nekad se u prodavnicu išlo u šetnju, da vidimo čega ima i da „parimo oči“ a sada sa trgovcem ne možeš ni porazgovarati – prodavac pojma nema šta prodaje. Naravno, čast izuzecima, ali kada marketing menadžer postane važniji nego tehnolog i inženjer sve gubi smisao.

Recimo, da pomenem najbolje brendove, šta to Daiwa i Shimano nude danas a da je revolucionarno novo? Ništa, sve je već viđeno, samo je sada drugačije upakovano, redizajnirano i nazvano. A kako se nema šta tehnički (mašinski) unaprediti uglavnom se eksperimentiše materijalima, jer prosečan čovek teško može videti od čega je nešto napravljeno, ali lako uoči kako je i koliko precizno sklopljeno.

Naravno, tako je u svim segmentima, potrošačko društvo zahteva novo i novo a ne trajno. Jer čim je trajno, toliko je kvalitetno da nije skupo i kad jeste – jer to znači da godinama (decenijama) ne treba novo. Sada treba sve, od komjutera i pametnih telefona do velikih tankih televizora i veš-mašina sa 101 programom pranja, pa čak i automobila, koristiti godinu-dve pa kupiti novo. Ukoliko prethodno uspete da nekom uvalite „staro“, staro svega godinu-dve. To što mi vozimo automobile stare po deceniju i više nije stoga što cenimo kvalitet i trajnost nego što nemamo novaca za nove. Uostalom, većina koja koristi stari pribor za pecanje to čini zbog finansijskih problema, a ne iz hira ili snobovskog konzervativizma – ko ja. Ja sam namerno pecao starim štapom i još starijom mašinicom – Mitchell 300 Pro me je razlikovao od ostalih modernih ribolovaca. Iskren da budem, jeste taj Mitchell o pre 30 i kusur godina prevaziđen. Ali nije neki Twin Power od pre deset godina, dajem vam reč: nov ništa ne može ni bolje ni više nego stari.

Ali ako je mašinica od pre tri decenije i izgubila trku s vremenom, verujte da štapovi nisu! Bez obzira na „svemirske“ materijale, stari štapovi su i dalje (naj)bolji. Naravno ne apsolutno svi, nego neki legendarni – klikom pogledajte koji! Novi su uglavnom lepši i lakši, ali nisu bolji – a nikako trajniji. Ni po snazi se ne mogu meriti pa ni po akciji. Ima i sada dobrih štapova, da ne grešim dušu, ali oni najbolji su su neprimereno skupi. A opet nisu i toliko trajniji, pa postaju preskupi.

Ovde se moram ograditi: sve ovo se ne odnosi na modene štapove za šarandžije, jer oni pre i nisu postojali. Ali i tu je bilo svega i svačega, a ponajviše pomodarstva. Recimo, prvo su bili „in“ Fox, pa potom Hutchinson. Nedugo zatim „jedino“ je Free Spirit valjao, sada Armalite... ili ne znam već koji – ne pratim dovoljno tu oblast da bih znao šta je sada u modi. A jedan moj drugar, svojevremeno zapaljeni šarandžija, ih je baš tim redom kupovao, a sada kuka što je prodao svoje prve parabolike, stare debelozide Sportexe.

Naravno, danas se može, ko zna pametno da izabere (čini mi se, ko nikad pre), za relativno sitne novce skockati dobar pribor. U enormnoj ponudi svega i svačega, postoje štapovi i mašinice kojima se može sasvim solidno pecati a da nisu (pre)skupi. Čak se povremeno pojave i odlični, a za male pare. Niko i ne očekuje da nešto enormno traje – ko nekad – ali ako se poredi kroz odnos cena/kvalitet može se još uvek pronađi štap ili mašinica po meri ribolovca. U ponudi svega i svačega pojavi se nešto i po meri čoveka!

Međutim, nešto je, bez ikakve sumnje bolje nego pre – a nikad jeftinije?! Strune! I monofili i pletenice su bolje nego ranije, ali...

Nekad nije bilo falsifikata, a sada ih mota „Bata“, pa je tržite prepuno plagijata! Ja sam imao „sreću“ da čak i u EU Španiji naletim na falš pletenicu, a moj poznanik u srcu Beča, i to kod renomiranog prodavca?! Eto, nije Srbija nikakav izuzetak – „Bata“ ima svuda (kako se na mađarskom zove Bata?).

Ali šta reći za varalice! E, tu je sve više varalica. Čini mi se: nikad veća ponuda – nikad manji kvalitet. Ne zbog kineske „plastike“, ali brate, pre se kljunovi nisu lomili, a sada „pakte“ otpadaju same od sebe sa „revolucionarnih“ voblera. Voblera ima ko nikad pre, a „silikonaca“ više nego sitnih svetaca. Ono što je za pohvalu je što varalice Made in Serbia (ali i Made in Cro – pozdrav Doku!) postaju skoro pa bolje nego brojne poznate svetske kompanije. Naravno, ne (još – mada smo i tu već u vrhu) po dekorima i ambalaži, ali su po trajnosti i pre svega lovnosti, često bolje nego poznati brendovi koji stagniraju – životare od stare slave, prodaju lepo upokovane laže u šarene ambalaže - i razne maže. Verujte, ukoliko varalica ne lovi ništa je ne može učiniti „učinkovitijom“. Kod varalica je efikasnost (tj. lovnost) važnija od svega – pa i od trajnosti. Jer su varalice potrošna roba! Potrebno je jedino da love i da nisu previše skupe, a nije bitno koliko traju, ionako ih kidaju grabljivice ili „gutaju“ prepreke. Posebno me nervira što je danas u modi hiper-realno „oslikavanje“ – ko da grabljivice love (jedino) vidom. Ali očigledno da na stotine dekora love ribolovce. Valjda se stoga i zovu... varalice, hehe.

O najvažnijem u ribolovu – udici – retko ko uopšte i piše. Nekad beše prosto: norveški Mustad i Francuski VMC, a sada su i udice od „karbona“. Tu caruju Japanci, ali kako ih razlikovati kad kose oči imaju i Kinezi.

Nekad je sve bilo jednostavno, Amerika i Evropa su pravili pribor – kupovali su ga svi. Potom Japanci i Koreja... a sada su Kinezi glavni. Ne što su bolji nego jeftiniji. Ali sada je i Volvo Made in PRC. Ali zašto, pobogu, onda nije jeftiniji?

Zato što kvalitetno ne može biti jeftino ni kada je kinesko!

Dragan Jovanov Glod