Švedski je i Saab. Avioni i automobili. Automobili Saab nikad nisu privlačili pažnju izgledom, dizajnom - nekako su bili isuviše švedski. Ali ko je imao - znao je šta ima! Brzo, jako i bezbedno; trajno i udobno... Baš na te automobile uvek su me asocirali ABU Cardinali, oni stari, naravno. Novi ne! Stari su iz Kraljevine Švedske, novi iz republike PRC. A zna se šta je monarhija!
Ovaj “saab” je težak 395 grama, a nije od grafita-kompozita. A nije, baš, ni mali: prima 200 m monofila 0,35 mm! Špulna je metalna, rotor takođe, metalna ručica se ušrafljuje u metalno telo, telo zatvara poklopac od metala! Jedino puž nije metalni - bronza brale. I kuglager je metalni, ali je samo jedan. Samo jedan lager?! Idi begaj... Kako je moguća tolika težina, kad je sve gvožđurija? E, pa on ima samo jedan šraf koji drži poklopac. Kako se otvara? Lako! Samo se odvrne pa puž podmaže, s vremena na vreme (svake 3-4 godine je dovoljno). Saab je ovo!
Prenosni odnos mu je mali (3,3:1), ali uvlači 58 cm strune jednim okretom ručice. Taman dovoljno. Rotor je veliki, puno povuče. Špulna je velika, al’ zdravo duboka. Teško se izbacuje, laka varalica, daleko. Ali ko još soma peca malim varalicama - ovo je rola za teške kašike i džigove. I za čamac. Ko još peca soma sa obale?
Za klasične pletenice nije – zna da ih umrsi - ali za monofile jeste. I za Fireline je dobar (ono žuto na špulni je to). Ne slaže idealno, gomila namotaje u gornjem i donjem delu špulne, ali ne baš toliko da se ne mere upecat’ mlad’ca, bolan. S njom se može mlad’ca i (is)kurblat’, iako ima zaista odličan dril. Frikcina kočnica je smeštena u telu ispod piniona i, za mašinice koje nemaju diskove kočnice u špulni, savršeno precizno koči. Dugme za regulisanje drila je smešteno na idealnu poziciju, pa je regulacija jednostavna. Ovakva je kočnica bila i na novijim modelima ABU Cardinal (serija C3; 4; 4X; 5) i pokazala se (po meni) kao najbolja, za mašinice koje nemaju frontalni dril, čak bolja i od Cardinala 57. “Pedeset-sedmica” bolje slaže, “77” bolje koči. (Pozdrav Panto!)
Špulna se skida blagim pritiskom na dugme, nema onog cimanja i opasnosti da se perca na osovini polome, kao kod starog Mitchella 300 Pro, ili DAM Quicka 330. A osovina je priča za sebe - debela, od čelika. Švedskog!
Pogonski sistem je puž. Da se zna! Prenosni sistem je tzv. krivajni mehanizam (“lokomotiva”) i to je praktično jedino loše rešenje kod Cardinala ove serije. Posledica takvog načina podizanja i spuštanja špulne su nejednako nagomilani namotaji ali zato nema šta da se pokvari!
Može, eventualno, samo da pukne torziona opruga u preklopniku. Pošto se to dešava po “Marfijevom zakonu” uvek kada ste negde daleko otputovali na pecanje iz snova, ovaj ABU, kao i “57”, ima dve opruge, pa i sa jednom radi! Dve da puknu neće nikad, bar ne obe odjednom.
Preklopnik se zatvara okretom ručice, ali stari “abuovci” imaju rešenje koje je praktičnije - levom rukom tek malo zarotiraju šolju rotora, i to je to! Kao što vidite, može i bez “long life” opruge, i bez “super stopera”, a može i bez kugličnih ležaja!
Pod vođicom strune nema kugličnog ležaja, a ni vođica nije “anti tvist” - ali je od tvrdog hroma! Švedskog...
Jedini kuglični ležaj je u glavi. On je od čelika. Švedskog! Beskrajni vijak (“worm shaft”) se ne vrti na kuglagerima - nema kuglagera jer nema ni - vijka. Nema “worm shaft”, ali ima “worm gear” (puž i pužni točak)!
Ipak za dugovečnost mašinice nije toliko bitan (samo) puž - Shakespeare Ambidex nije imao pužni pogon, ali sve dugovečne mašinice imaju identično tehničko rešenje dela u koji se ušrafljuje ručica - dug oslonac izliven zajedno s telom! Iz tela “izrasta” konusni “izraštaj”, u koji se s leva šrafi ručica, a u njemu je dug (!) klizni ležaj vretena pogonskog zupčanika. Tako bez obzira koliko Vi “kurblate”, zupčanik UVEK pravilno napada gonjeni (pinion)! Jedini problem je što se ne može ručica prebaciti na drugu stranu, za levoruke. Ali ovaj Cardinal i nije za “levake”...
Manom se može smatrati što se 77 čuje dok ga vrtite - “cakće”. Po zubima šeta uskočnik nepovratne kočnice, i cak, cak, cak ... kako naiđe na zub kočnice. Međutim takva kočnica neće da prokliza zima, kao mnogi “super” stoperi, jer nema šta da se smrzne! A to opet znači da nema šta da se pokvari. Jedino se udari prenose i na pogonski sistem dok uskočnik ne zablokira rotor, ali ovo je švedska mašinica, i to od metala!
Ima ovaj “saab” (kao što vidite) i mnogo sitnih mana, ali najveća je što ga odavno ne proizvode! Pre nekoliko godina je ABU opet pustio limitiranu seriju ovakvih mašinica na tržište, ali im je cena bila previsoka. Bile su sve upakovane u prelepu kutiju od drveta - divan poklon za prijatelje. Meni je “77” poklonio Acke fon V. K. “Fon” Acke zna šta je kraljevski poklon...
Manji model je “66”, a najmanji “44”. Sa malim “44” peca naš urednik Mirko Kanjuh. Godinama...
Kao što znate, “poklonu se u zube ne gleda”, ali ja ne da sam prebrojao sve zube poklonu, nego sam ga “pod lupu” stavio. Ali ni pod lupom mana nema, tek neki sitan nedostatak (ali sa ove vremenske distance gledano). Sad se, naravno, pitate: što ABU nije tim putem nastavio?
Nije kulturno na pitanje odgovoriti pitanjem, ali evo: a što nije istim tim putem nastavio Mitchell, Shakespeare, DAM? Evo, nedavno je i Penn “skrenuo” s puta! Jednostavno, tržište je zahtevalo jeftino, a jeftino ne može da bude kvalitetno. Danas rasna rola košta minimum 250 evra, najbolje preko 400! Kvalitetni materijali koštaju, i tu nema pomoći. Pitanje je: “Da li će naš Mirko da urniše svoj Cardinal 44, ili će i njegovi sinovi pecati ćaletovom rolom?”. Ko će onda kupiti novu ako starom (ribolovac koji ne “kurbla”!) može pecati decenijama?
Istina, moram vam skrenuti pažnju da se onda nije pecalo pletenicama, da su zato trajale bar duplo duže. Danas bi nov “77” verovatno teško sastavio 20 godina, ako bi se pletenicom dičio! Ipak zašto današnje mašinice ne mogu da sastave ni dve godine - a ne 20, ili više? Zato što NE VALJAJU NIŠTA! Čast izuzecima (znate već i ko su!) ali na hiljade modela, naziva... ne vrede ništa. Zato danas dobra mašinica mora da košta mnogo, najbolja premnogo - najjeftinija još ponajviše! Preskupa je, ma koliko da ste je malo platili...
Čelik, bronza, hrom... materijali su oduvek imali realnu cenu. Precizna izrada, mala tolerancija... rad kvalifikovanih radnika je oduvek imao cenu. U prvo vreme se na Daleki Istok bežalo zbog jeftine radne snage, danas se i na kvalitetnim materijalima štedi. Zar je onda čudno što moja mašina za veš “Gorenje” pere već 20 godina?! Nije, ima metalni bubanj! Probajte sa bilo kojom novom da tolike godine perete. Procuriće začas, ko da je Mao Jao Pao u Kini sklapao...
Znam, znam... opet pitanje: “Šta to vredi gospon Jovanov što vi pišete šta valja, i šta treba kupiti, kad ja nemam para za Twin Power! Šta da kupim, da mogu da pecam bar nekoliko godina, a za jedno sto evra?”
Nešto staro, polovno, provereno, a da je u relativno dobrom stanju! Nešto švedsko, francusko, nemačko, američko... Il’ novo, al’ japansko. Eventualno, i nešto iz “nejapana”, ali šta - to ne znam ni ja! Mada, mozda…
Dragan Jovanov