Slike su, nažalost, sačuvane samo u nižoj rezoluciji, ali ipak objavljujemo ovu priču iz "Trofeja" jer je veoma interesantna, objašnjava samu suštinu - op. ur.

Nekako ovako je počelo: R. D. Hull bio je proizvođač satova iz teksaškog gradića Roten. The Zero Hour Bomb Co. Bila je firma iz Tulse u američkoj državi Oklahomi osnovana 1932. godine koja se bavila proizvodnjom tempiranih bombi za proširivanje naftnih bušotina. 

Ali kakve veze s ribolovom imaju ova dva Amerikanca? Takve da je iz njihovog “braka“ sklopljenog maja 1949. godine iznikao jedan od najpoznatijih svetskih proizvođača ribolovne opreme, pecaroških mašinica, odnosno čekrka pre svega. Reč je o čuvenoj “Zebco“ kompaniji bez koje je nemoguće početi priču o idealnim mašinicama za pecanje na plovak – o takozvanim “kapselima”, ili “closed face” mašinicama. Pomenuta kompanija prva je u potpunosti realizovala zamisao pronalazača R. D. Hulla i, transformišući se od proizvođača tempiranih naftaških bombi (zbog isteka patentnih prava 1948.) u kompaniju koja će dugo ostati simbol vrtoglavog uspeha u američkom pecaroškom biznisu, proizvela 1954. prvu “oklopljenu“ mašinicu “Model 33“ koja zauzima počasno mesto u istoriji američke proizvodnje ribolovačke opreme i pribora kao prvi “closed face“ model, ili “kapsl” - odomaćen nemački naziv za istu vrstu mašinica.
Lagana mašinica koja je mršenje najlona prilikom zabacivanja i namotavanja svodila na minimum, ili ga čak u potpunosti eliminisala, postala je kamen temeljac uspeha kompanije “Zebco”. A koliko je ta kompanija zaslužna za razvoj sportskog ribolova u Americi, samim tim i u svetu, dovoljno govori to što poznavaoci ove materije kažu: ”pitajte bilo kojeg ribolovca sa pecaroškim stažom dužim od 50 godina koja mu je bila prva mašinica koju je kupio i dobićete odgovor - Zebco!“ A pri tome se misli isključivo na “closed face“ modele!

Taj tip mašinica u Evropi ni izbliza nije imao toliko poklonika kao što je u Americi, ali to nikako ne znači da ni stari kontinent nije svog konja za trku imao! Naprotiv, švedski “ABU“ i manje poznati francuski “Crack“ simbol su vrhunskog kvaliteta upravo kapsel mašinica čiju slavu nisu pomutili ni japanski proizvođači, pa čak ni stari dobri nemački “DAM“.

I dok se kod nas na ovaj tip mašinica gleda sa velikim nepoverenjem i na nešto što je, kao, deo pecaroške istorije, takve mašinice su još uvek veoma popularne u Americi, Japanu, pa i među evropskim pecaroškim sladokuscima. I mada im je osnovna namena varaličarenje, pojedine vrste mašinica tog tipa pokazale su se i kao savršeno pomagalo plovkaroša. Pa i danas, kad je dominacija klasičnih mašinica (tj. stacionarnih čekrka sa žičanim preklopnikom) više nego očigledna, engleski i italijanski ribolovci, zaljubljenici u tehniku “vožnje“ plovka, pecanja ne mogu zamisliti bez kapsl mašinica.

VIŠE PUTA BEZ VAĐENJA!

Modeli o kojima je reč razlikuju se od svojih preteča, tj. varijanti za varaličarenje, po tri vrlo bitna detalja.

Uslovno rečeno, plovkaroški kapseli (koji su vrlo pogodni i za druge tehnike ribolova) oklopljeni su karakteristič nim poklopcem samo sa strane, tj. po obodu, dok su varaličarski modeli prekriveni poklopcem koji se na gornjoj strani kupasto završavaju rupicom kroz koju izlazi najlon. Kod modela koji su neuporedivo pogodniji za plovkarenje nema tog kupastog poklopca, već se najlon kreće po svojevrsnom kanalu koji se nalazi između poklopca (oklopa) kapsela i rotora iz kojeg proviruje mali štift koji je, zapravo, vođica najlona. Najkraće: kod kapsela pogodnog za pecanje na plovak kao da je odsečen kupasti deo poklopca varaličarskog modela.

Druga razlika je u načinu na koji se ova dva modela montiraju na štap: plovkaroški modeli se stavljaju u rukohvat kao i klasične mašinice, sa donje strane, stoga se vrlo lako prepoznaju po dugačkom rukohvatu; bacačke varijante se uglavnom stavljaju na takozvani “revolver” rukohvat tj. odozgo, kao multiplikatori.
Treća razlika je u načinu na koji se obavlja prebacivanje preklopnika pre zabačaja. Klasičnog žičanog preklopnika naravno ni nema – pre zabačaja treba zapravo aktivirati mehanizam za uvlačenje vođice najlona, koja je nalik bradavici na obodu savršeno uglačanog, savršeno simetričnog, idealno izbalansiranog šeširastog (“šerpastog”) rotora. Kod bacačkih varijanti kapsela, dakle onih sa sa kupastim poklopcem, vođica se uvlači i oslobađa najlon za zabacivanje pritiskom palca na polugu ili dugme smešteno na donjem delu tela mašinice, dok se kod varijanti sa obodnim oklopom isti efekat postiže pritiskom kažiprsta na poklopac rotora koji je otkriven (sl. levo).

Po pravilu, kod obe vrste kapsela, prvi okret ručice posle obavljenog zabačaja vraća vođicu-bradavicu u radni položaj i ona, zakačivši najlon, omogućava njegovo namotavanje na karakteristično tanku špulnu, koja u mnogome podseća na uobičajenu špulnu na kojoj se prodaje najlon.

Dakle, kod kapsela sve operacije koje prethode zabačaju obavi ruka u kojoj se drži mašinica, i nema potrebe da se drugom rukom poseže za podizanjem žičanog preklopnika, kao kod klasičnih mašinica. Prednost kapsela je i to što se samo jednim laganim pritiskom prsta mašinica brzo i efikasno prebacuje iz režima namotavanja u režim otpuštanja najlona. To je savršena performansa kada se peca na vožnju: plovak zadrhti - kontra - promašaj - „klik“ prstom, i - sa mašinice ponovo klizi najlon a plovak se udaljava nošen strunom do novog trzaja... i tako više puta, da prostite, “bez vađenja“.

Kapsl mašinice su mnogo zgodnije za početnike, zbog toga što njihov oklop sprečava nekontrolisano odmotavanje i mršenje najlona. Isti taj oklop sprečava i neželjeno dejstvo vetra na olabavljen najlon, a interesantno je da se kapselima postižu izuzetno daleki zabačaji, jer kanal sprečava nekontrolisano landaranje najlona tokom odmotavanja.

Pa zašto se o tim mašinicama kod nas tako malo zna?

Zato što njima pecaju samo retki ribolovci (u koje i sam spadam); zato što naša najšira pecaroška publika o njima nije dovoljno informisana; zato što kod nas gotovo da i nema gde da se kupe!

POTRAGA

Nekoliko poznatih svetskih proizvođača ribolovne opreme i pribora, mašinica pre svega, sa uspehom se ogledalo i u izradi vlastitih verzija kapsl mašinica: ABU, Shakespeare, DAM, Daiwa, Crack, MILO... sve su to firme koje su postale žestoka konkurencija kompaniji Zebco, tj. u Evropi su postale ono što je ona u Americi. Najveć i broj njihovih modela danas je uglavnom vlasništvo kolekcionara, a gotovo da sam i sam to postao otkrivajući prednosti kapsela. Sve je počelo kupovinom neispravnog “ABU 503“ modela na buvljaku, radi zadovoljenja znatiželje. Ni sanjao nisam da sam tako postao vlasnik jednog od legendarnih modela, mada ne i preterano retkog. Kod te mašinice impresionira, kao i kod svih (starijih!) ABU kapsela, kvalitet materijala: vrhunski čelik, mesing, bronza, aluminijum. Jednostavna konstrukcija ali vrhunska izrada garancija su dugovečnosti tih ABU modela (503-roze, 504-crvena, 505-crna). Nije mi bilo potrebno mnogo pa da se “primim“ na ovaj tip mašinica iako “503“ ima i neke slabosti.

Za moje potrebe to je prespora mašinica, jedva malo više od tri okretaja rotora za jedan okretaj ručice, a ni kočnica, tj. dril mi nije baš po volji. Dril se podešavao pomoći zavrtnja na osovini ručice, njegovim dotezanjem i otpuštanjem, za šta je potrebno imati novčić u džepu). Drugi modeli (504 i 505) na istom mestu imaju dugmence kojim je daleko lakše precizno namestiti dril. Zajedničko kod svih najkvalitetnijih ABU kapsela jeste da se kod drila najlon otpušta tako što se pod određenim opterećenjem rotor okreće unazad. Pri tome dolazi do karakterističnog cimanja što ne utiče na pouzdanost drila, ali ribolovac stiče utisak kao da se baš sve glatko ne odvija...

Kada sam ispod pančevačkog mostau Beogradu kupio SARFIX Royal Project pomislio sam da je potraga za kapslom po mojoj meri završena. Bila je to mašinica sa robusnim prenosnim mehanizmom, neobično dugom polugom ručice, odličnim prenosnim odnosom 5,3:1, ne preterano teška i, činilo mi se u početku, sa bolje rešenim drilom - koji je podsećao na klasične mašinice sa zadnjom kočnicom. Tu je bila i poluga borbene kočnice! Vreme je pokazalo da je mašinica vrlo dobro zamišljena, ali da je rukohvat neudoban, žulja, i da je izbor materijala za izradu najkritičnijih delova katastrofalan! Prenosni mehanizam je O.K. ali se relativno brzo u obod rotora urezao kanal od strune. Tek tada sam shvatio šta je to švedski čelik! ABU “503“ bio je bar dvadeset puta stariji a obod rotora mu je ostao besprekorno gladak, dok je rotor SARFIX-a posle jednogodiš njeg pecanja bio zreo za poliranje i tvrdo hromiranje! Na slici (gore, desno) vidite metalni ABU (desno) gde i pored toliko godina nema ni ureza ni korozije! Na slici pored vidite kritična mesta, vođicu i obod (strelice!).

NOVI IZAZOVI

Posle gledanja kesete na kojoj Milo Kolombo predstavlja bolonjeze tehniku pecanja napalio sam se na legendarni Crack model kapsela. Reč je o mašinici čuvenog francuskog proizvođača, veoma originalnog dizajna, rekao bih “nimalo lepog ali funkcionalnog”. Za njegovo vađenje iz naftalina najzaslužniji je upravo Milo Kolombo koji je osavremenjenu verziju starog Crack kapsela pod nazivom “Contact“ ponudio u svom katalogu pod nazivom “TACT“. Radi se o replici “Contacta“ izrađenoj od uobičajenih savremenih materijala (grafit) i ušminkane tako kako to samo i priliči Italijanima. Crack kapsel i njegovu repliku krase fino podešavanje drila i poprilična količ ina najlona koja se namota samo jednim okretom ručice – oko 1 metar! Najveća njegova “slabost“ bila je ta da se kod nas nigde nije mogao naći, a nekoliko vlasnika originalnih zlatno- žutih verzija (koje su ipak nešto sporije i zbog kvalitetnijeg materijala teže) ljubomorno ih je čuvalo za sebe. Čak i kada su se na našem tržištu pojavili proizvodi kompanije “MILO“, prošlo je nekoliko godina pre nego što su pomenute replike predstavljene na LORIST-u u Novom Sadu. Ali tada nisam bio u mogućnosti da ih kupim.

Kobojagi sam se tešio činjenicom kako mi baš nije po volji neobičan način na koji se vođica najlona uvlačila u rotor – okretanjem ručice unazad za četvrt okretaja, a ja sam se, kao, baš bio navikao da tu operaciju obavljam pritiskanjem poklopca kažiprstom. Za moju opsesiju kapselima dočuo je jednom prilikom i Mijalko Nastasović, čija je firma “A&S“ zastupala Daiwe, i ubrzo sam dobio zadatak da se podrobno “upoznam“ sa kapsl mašinicom Daiwa “125M“.

Bilo je to sokoćalo po mojoj meri! Taj Daiwin model ima najbolje rešeni dril (koji podseća na zadnju kočnicu kod klasičnih mašinica) od svih kapsela koje sam imao prilike da koristim. Uz to, taj model ima mogućnost ambidex montaže ručice (i s leve i s desne strane!) a ručica se može okretati i unazad, a nedostatak upravo te opcije jeste veliki nedostatak velikog broja različitih modela kapsela. Ukratko: u praksi se pokazalo da Daiwa “125M“ spaja najbolje osobine klasične i kapsl mašinice, uspešnije nego njegov legendarni prethodnik model „120M“ koji “ne skriva“ da je urađen po ugledu na ABU modele.

I kad pomenuh ABU, ne bi bilo fer prema ovom čuvenom proizvođaču da se ne pomene i njegov “Premier 704“ koji je na evropskom tržištu glavni rival Daivinoj stodvadesetpetici. Reč je o modelu koji jeste savremeni model kapsela, ali nikako nije novitet (detaljno je predstavljen u jednom od prvih brojeva “Trofeja“)!

Da podsetim: radi se o kapselu potpuno izrađenom od metala, sa proverenim mehanizmom, tj konceptom koji je osavremenjen (kao i “plastični“ modeli ABU “Diplomat“ serije) mogućnošću da se ručica, tj. rotor može okretati napred-nazad. Zadržan je dril preko osovine ručice i to mu je jedina moja zamerka, mada se može vrlo precizno podesiti i pouzdan je.

I dok u ovom detalju dajem prednost Daivinom kapselu „125M“, sedamstočetvorka ima kvalitetniju vođicu najlona, tačnije: dve! Izrađene su od materijala u koji teško da će monofil ikada urezati kanal, što jeste jedan od problema koji se dešavaju kod nekih kapsela. Dve vođice na dva suprotna kraja rotora znače znatno brže, trenutno (!), kačenje najlona pri okretanju ručice posle zabačaja. Ponekad može da se desi da jedna od vođica zataji i pri pritiskanju poklopca mašinice (rotora) ne uvuče se potpuno, pa se kod zabačaja za nju zakači najlon i zaba- čaj završi pod vašim nogama. Ali, kako je svojevremeno pišući o tom modelu u “Trofeju“ savetovao Nikola Biga, vrlo je lako skinuti jednu vođicu, sačuvati je kao dragocenu rezervu, i poštedeti sebe nepotrebne sekiracije.

Elem Daiwa “125M“, ABU “Premijer 704“, Crack “Contact“ ili MILO “TACT 2400/2403“ jesu najbolji kapseli za pecanje na plovak koji se danas mogu nabaviti na evropskom tržištu!

Stari Crack treba potražiti preko ebaya! Doduše, i DAM nudi svoj model “Quick CTL 135“ ali ni on, kao ni Daiwa “US 80 XA“ i ABU “Diplomat 602“ nije stekao bezrezervno poverenje ribolovaca... Baš kao ni poteški MILO “Contact 4000“.

Zanimljivo je to da su i stari ABU modeli iz serije “500” vrlo traženi, i čest artikal na e-Bay-u.

MERE OPREZA!

Kapseli su veoma pouzdani i lako se održavaju, ali mnoge ribolovce, kada dođu u manje-više slučajan kontakt sa njima, od njih odbijaju bar dve stvari: pomalo neobičan i naizgled komplikovan način provlačenja najlona, pri čemu treba voditi računa da se on mora provući (i) kroz “oklop“ mašinice, (kao kada se najlon provlači kroz karike), kao i neobičan osećaj kad se okreće ručica kapsela – kao da se okreće u prazno, što mnogima pogrešno sugeriše da se radi o igrački a ne spravi za ozbiljni ribolov.

Što se tiče prve primedbe, činjenica je da se špulne jednostavnije menjaju na klasičnim mašinicama i da kod provlačenja najlona kapseli zahtevaju određeni redosled poteza, a što se tiče utiska da se mašinica vrti u prazno on je takav jer je rotor kapsela savršeno izbalansiran. Neke ribolovce će od kapsela odbiti i proporcionalna mala poluga ručice, ali ona je upravo takva kakva treba da bude, a ostalo je stvar predubeđenja i – navike.
Pomenimo i nekoliko stvari o kojima treba voditi računa. Ponekad se desi da, bez obzira kojim tipom kapsela pecate, dođe do značajnog skraćivanja zabačaja, a ribolovac je sve pripremne radnje obavio uobičajeno.
Najčešći razlog tome je nakupljena prljavština koja se nataloži po obodu rotora i neposredno uz otvor u koji ulazi vođica najlona. U tom slučaju potrebno je odvrnuti “oklop“ mašinice i obrisati prljavštinu. Pošto prljavština zna biti i razlog da se kod kontre i jače dotegnutog drila gornji sloj namotaja najlona na špulni useče u donje, dobro bi bilo, predostrožnosti radi, povremeno, zabaciti što se dalje može i namotavati najlon provlačeći ga kroz parče krpice kako bi se obrisala prljavština.

Veliku pažnju treba obratiti i kod odvrtanja rotora što je neophodno kako bi se moglo doći do špulne. Ukoliko se rotor na silu okreće u suprotnu stranu doći će do njegovog preteranog dotezanja a ne skidanja. Može se desiti da se nepažljivim skidanjem preterano dotegnutog rotora ošteti deo pogonskog mehanizma! Stoga, kod ove operacije treba biti veoma oprezan, odnosno nikako ne treba previše dotezati rotor prilikom montaže!!! Interesantno je da se ova vrsta greške kod ABU modela ne može desiti, jer rotor prilikom dotezanju preko određene mere proklizava, štiteći mašinicu od oštećenja, što nije slučaj kod Daiwe “125M“ i nekih drugih proizvođača. No, bilo kako bilo, pravilo je: rotor se odvrće u smeru kazaljke na satu!!!

Iako neupućenom ribolovcu u prvi mah može izgledati da je rukovanje ovim neobičnim mašinicama nalik ručnim mlinovima za kafu komplikovano, u praksi je upratno suprotno. Ribolovac se na njih vrlo brzo navikne, toliko da mu posle treba malo vremena da se ponovo prešalta na pecanje stacionarnim čekrcima i na, tek tada to shvati, rogobatno petljanje s preklopnikom. Nije veliki broj mojih poznanika koji su se usudili da se upuste u “nepoznato“ ali niko od njih se nije pokajao. Možda će ova priča još ponekog ribolovca zaintrigirati i navesti ga da proba nešto novo, ali, nažalost, naše trgovce (ubeđen sam) nikako! I ono malo njih koji su se upustili u pionirski poduhvat da ih ponude našim ribolovcima, jedva su dočekali da se oslobode po par naručenih primeraka koji su im, godinama, (najčešće zbog relativno visoke cene) skupljali pra- šinu na policama. I tako kapsela danas čak ni nema na našem tržištu, sem po koji, uglavnom “antički” i neispravan primerak na buvljaku. Ipak, istine radi, kapseli koji se danas nude za najveći broj naših ribolovaca preskupi su (70-100evra) kao eksperiment koji im se možda neće dopasti. I tako, za razliku od sunčanice, američkog somića i basa, koncept kapsl mašinice uvezen iz Amerike, definitivno, se na našim vodama nije primio.