Kad se tvrdoglava škorpija nečega do’vati mora to da istera do kraja – iz inata! A ja sam plus i zdravo „zaguljen“ kad su u pitanju polemike, stoga ću staviti „pod lupu“ smuđa nezvaničnog svetskog rekordera, čija me fotografija muči, eto, već punih 25 godina. Dakle, krećemo...
Austrijanac Friedrih Kraus je na kederovanu bodorku upecao 1990. godine na Dunavu smuđa dužine 116cm i težine 18,7 kg. To je važeći rekord sa „Blinkerove“ liste rekordnih ulova i praktično nezvanični svetski rekord.
Međutim, smuđ i ribolovac fotografisani su (izgleda) ili normalnim (verovatno „prajm“) objektivom od 50mm, ili (možda) teleobjektivom 80-100mm. To potvrđuje zamućena pozadina i same proporcije ribe i ribolovca. Da je korišćen širokougaoni objektiv od recimo 28mm (kao na fotografiji gde ja držim smuđa) Her Kraus bi imao manju glavu, deblje prste, pozadina bi bila oštra, a smuđ ogroman – monstruozan! Ovako to nije, ali je slika prirodna. Slikano je iz daljine, ali najbliže što takav objektiv dozvoljava.
Sasvim suprotno od toga je moja fotografija: širokougaoni objektiv od 28mm pa je na slici oštra čak i brana na Ebru u daljini, glava mi je mala, prsti debeli, a smuđ deluje veći nego što jeste u stvarnosti. Slikano je iz neposredne blizine, a taj objektiv to omogućava!
Nažalost, iako sam napisao brojne tekstove na tu temu, mnogi ribolovci i dalje ne shvataju da nije trik u ispruženim rukama nego u širokouganom objektivu! Jer vidite i da je Kraus ispružio ruke otprilike koliko i ja. Pa kako onda uprediti? Ovako:
Ovde sam sve zanemario, i pozadinu i horizont (kojeg sam ukosio da bi mi smuđ bio horizontalan ko Krausov) i odsekao nam glave, pošto nas interesuje samo ravan u kojoj se vide šake i smuđ! Praktično gledamo samo dve dimenzije: visinu i dužinu a ne dubinu. Stoga sam fotke tempirao (sebe sam „flipovao“ – okrenuo - da bi slika bila jednaka ko „Blinkerova“) sve dok nam prsti nisu postali (pod)jednake debljine! Ko me lično poznaje, zna da, uprkosoj visini od 191cm i težini (tada, na slici) od oko 115 kilograma, imam tanke i dugačke prste, ali kako ne znam koliko debele ima Kraus stavio sam da su nam podjednako debeli (iako mislim da on ima deblje). E, sad uporedite!
Pogledajte proporcije smuđeva naspram šaka! Nesumnjivo da je njegov smuđ mnogo veći – duži i širi u leđima! S obzirom da je moja ženka bila puna ikre i težila 10,5-11kg, moguće je da austrijski smuđ teži svih 18,7kg i da je dužine 116cm.
Jer težina drastično raste sa porastom dužine. Ali ne linearno nego progresivno. Recimo da riba od metra teži deset kilograma, neće tada ona od pola metra imati 5kg nego recimo 3kg, ali neće ni riba od metra i po imati 15 kilograma nego ko zna – 25-30... Sa svakim centrimetrom dužine težina se drastično povećava, imajte to na umu. Zato mnogi ne napišu dužinu, jer tada znalci mogu oceniti kolika je i uhvatiti ih u laži. Stoga mislim da ovaj smuđ od 116cm zaista može imati težinu od 18,7kg.
Znam da će i dalje biti „sveznalica“ koji će širom Interneta za svaki iole vredniji ulov „optuživati“ ispružene ruke ribolovca, a smatrati da je kriva fotomontaža i fotošop ali šta da im radim – ko ne čita ništa ne nauči, pa ostane u večitoj zabludi. A primorati neznalicu da (pro)čita jalova je rabota. Lenčugu mrzi da se „pomuči“ i tekst pročita, a ja nisam bio lenj da sve ovo napišem i da se od jutros jebavam montirajući šake i sečući glave.
Eto takvima mog smuđa i iz drugog ugla, gde mi nisu ispružene ruke i gde mi se vide prsti, pa neka (mi) se dive i zavide (mi). A ja ću zavideti srećnom kolegi iz Austrije. I diviti se ne njemu nego njegovom smuđu!
Ustalom, sada svi imate zoom objektive, uradite sledeće pa uporedite: slikajte se prvo sa ribom ispruženih ruku maksimalno širokim, a odmah potom, u istom položaju i isturenih ruku, uslikajte se sa maksimalnim zumom, tj. teleobjektivom. Nećete verovati kolika je razlika između ribetine i ribice – a iste ribe. Stoga, iako ste dobri ribolovci ne pokušavajte da prevarite one koji su dobri fotografi.
Ja nisam profesionalac, nego fotograf-amater, pa čitam – da ne skitam. Ako ne znam – pitam. Nije sramota pitati, sramota je ne čitati... a komentarisati. Amin!
Dragan Jovanov Glod
