(Evolucija ili revolucija)

Iako unapred znam da nema svrhe, pišem radi sebe – da mi bude lakše a ne u nadi da se išta može preko noći unaprediti. Nažalost, ovde se trenutno i evolucija odvija unazad. Uostalom, da li je evolucija digitalizacija televizije? Jeste. Ali da li je važniji digitalni signal ili kvalitetan program? Meni je bolje analogni signal i „Trezor“ nego digitalni i „Parovi“. A vama? Ni ribolov nije nikakav izuzetak, naprotiv!

Decenijama se smanjuje broj prodatih dozvola a povećava broj krivolovaca. Decenijama se vode devastiraju a obale zagađuju. Decenijama se smanjuje riblji fond... ali se gotovo proporcionalno povećava broj medija koji se, kao, bave ribolovom i ekologijom. Pa bre, koliki je njihov uticaj?

Ko i uticaj „Trezora“ u odnosu na „Parove“. Jer je u medijima (posebno elektronskim, pošto je štampanih sve manje) više polemike koliko je stvarno težak neki ulov, ili da li je upecana riba vraćena ili ne, nego kako unaprediti ribolov i zaštiti vode. To je posledica velika „4 S“ novinarstva: senzacija, skandal, seks, sport. Ja bih dodao i peto „s“ – strah, jer nas stalno plaše smakom sveta, „crvenim meteo-alarmima“, pomračenjima... iako je samo zamračenje uma izvesno.

Nasmejem se, umesto da zaplačem, kada se pomene „razvoj turizma u Srbiji“ i u tom kontekstu apostrofira – pecanje! Ovde?! Ajde?! Pa zar nisu, koliko onomad, došli Nemci na Zvorničko jezero i pobegli glavom bez obzira kada su ugledali milijardu flaša koje nosi Drina!

Naravno, ima i poneki izuzetak, recimo kao vest da je upecan veliki som u Velikom Gradištu, bukvalno u samoj marini na Srebrnom jezeru, i to sportski – na glavinjaru, za usta. A još kada se uzme u obzir da je upecan upravo na destinaciji koja je oličenje higijene i sasvim drugačijeg pogleda na turizam i ekologiju, eto teme za razmišljanje: mora li se na Ebro ili Po, ili se može i kod nas? No, da se vratim na temu...

Koliko kod nas uopšte ima ribolovaca, tj. koliko je „sportskih“ pecaroša rekrativaca koji kupe dozvolu za pecanje? Pominje se brojka od nekih 60 hiljada. Moguće, zašto da ne, ali mislim da će 2015. biti još manje. Razloge da ne nabrajam.

Eto, ni na ovoj listi broja registrovanih ribolovaca nas nema. Ili Mađari nisu mogli da saznaju strogo čuvanu tajnu koliko se u Srbiji proda dozvola za pecanje. A kako da saznaju oni, kada ne znaju ni naši novinari? Kada ste videli na televiziji, u nekoj pecaroškoj emisiji, direktno apostrofiranje i prozivanje krivaca za alarmantno stanje na našim vodama? Bude ponekad, ali bezazleno, tek da i vuk bude sit i ovce na broju – da se forma zadovolji i novarska savest očisti pred samim sobom. Da li i pred Bogom? Razumem da je spektakularnije i jednostavnije snimati u Španiji, sada i po Italiji, ili Mongoliji... ali brate, suština je da se ne ide bogu iza nogu zbog mladice – kada je ima u Drini, ili zbog somova na Po ili Ebro – kada ga ima u Dunavu. Cilj je da stranci dolaze kod nas, a ne da mi trošimo kod njih.

No, u našem slučaju je čak i televizija nemoćna. Jer, opet, ko zaista zna koliko je koja emisija gledana? Piplmetar, ajde?! On se ne zamajava brojanjem ribolovca, jer koga mi uopšte interesujemo. Pa mi ne postojimo čak ni kada svetski šampioni postajemo – mislim, nema nas na velikim televizijama u udarnim vestima. Jer Gica nije vest za nesvest iako je i ribolov (kažu) sport.

Srećom, postoji internet: portali, sajtovi, forumi i, posebno, društvene mreže. Ali avaj, i tu smo nesložni, podelili smo se u bezbroj grupa i grupica na Fejsbuku. Ima nas ko sitnih svetaca, pa ko u klin ko u ploču. Kada bi neko besposlen prebrojao članove po pecaroškim grupama pomislio bi da nas ima polak miliona. A u stvari, većinom jedni te isti su u svakoj grupi(ci) mirođija. I sam sam među njima, priznajem. Pa opet ista priča, ona od 4S – senzacija. Ulov iz „zone sumraka“ a ribolovac viri sakriven iz žbunja, da bi som izgledao veći. Jer je on, kao, manji?! I to sve zbog još jednog „S“ - šestog – (samo)reklame. I prodaje magle. A tada se obično pojavi i „sedmo S“ – svađa!

Svađa privlači tv gledaoce, svađa pravi promet na Fejsu, jer mnogi vole da vire kroz ključaonicu. Mnogi vire, ali brojni komentarišu i potpaljuju. Rasplamsavaju polemiku, likuju i lajkuju. Što je najtragičnije, na internetu su moderniji, obrazovaniji ribolovci. Logično bi bilo i kulturniji. Civilizovano ponašanje, a ne svađanje. Nažalost, promet pravi i „sedmo S“ a, eto, čak i ja moram da pravim kompromis i pribegavam nekome od njih, u ovom slučaju seksu (vidi naslovnu fotku), da bih skrenuo veću pozornost na tekst.

Ali šta radi ona druga Srbija, ona koja nije na internetu, koja ni kompjuter ne koristi? E, to su „analogni pecaroši“ koji ništa ne čitaju, a retko da išta gledaju – oni uglavnom pecaju. Oni ne putuju, pecaju u svojoj okolini „analognim priborom“.

Pre neki dan gledah na televiziji vremešnog ribolovca koji peca „džerminama“ babuške. Štap hvata za rukohvat, čak ne ni oko vrata mašinice, a kurbla starog plastikanera. Vadi babuškice i trpa u kanticu bilo kolike da su – ali i on se žali da ribe nema. I dozvola mu je skupa. I obala je prljava, ali mu ne pada na pamet da dok čeka pokupi smeće, kad već drugi neće. Iako nije on ostavio kese i flaše, mogao je bar da oko svog mesta očisti. Pa bre, svaki bogovetni dan tu peca!

„Digitalni ribolovci“ uglavnom ne pecaju babuške – oni ne pecaju da bi jeli. Neki od njih pecaju da bi... vratili. Mnogi i da bi se slikali. I njima smeta prljava obala, ali manje cena dozvole – oni imaju, pa putuju i svuda pecaju.

Živo bih voleo da znam koliko je „analognih“ a koliko „digitalnih“! Čini mi se, više je običnih, koji pecaju da bi jeli, ili ribu prodali i crkavicu zaradili... preživeli. Istina, i „digatalni“ prodaju. Pa tako, recimo, saznajemo da je som od ... kila u stvari bio težak znatno manje, svega ... kilograma – jer ga je kupac precizno izmerio pre nego što ga je „sportskom“ ribolovcu isplatio. Pa u zamrzivač vratio...

Prijatelji moji, nije strašno kada sportski ribolovac težinu ulova nabilduje – tragičnije je  ne što je nije vratio, nego što je prodao umesto da je pojeo! Ali ako, recimo, nađe kupca i 200 dinara po kili somovine dobije ko je lud da 100 evra odbije!

Iskren da budem, meni su srcu bliži prvi, koji pecaju da bi jeli, iako sam po vokaciji „digitalan“. U stvari, voleo bih da se analogni bar malko moderniziju i da ribolov ne smatraju za bežanje i moranje, a da digitalni prestanu da pecanje koriste za isticanje. Pa da se ujedine...

Jer za sve smo najveći krivci mi sami, autistični i apatični ribolovci, koje ne zanima ni gde idu naši novci. Inače bismo bar pokušali da se ukrupnimo i (samo)organizujemo da nešto promenimo i unapredimo. Da bi se igde stiglo mora se (po)krenuti s mrtve tačke jer ovako više ne ide. Za sve je neophodan prvi korak.

Neka se ne uvrede ni kolege novinari ni kolege ribolovci, jer za sve su krivi novci. Oni koji imaju – hvale se, oni koji nemaju – žale se. Ali najtragičnije je što mnogi ćute. A da li je ćutanje kukavičluk, glupost ili lenjost svejedno je – dobro nije!

Ukoliko izostane evolucija usledi revolucija. Onda se sve istumba pa dno bude na vrhu i treba dugo čekati da se mulj ponovo nataloži a voda izbristi. Stoga je bolje sprečiti nego lečiti, bolje evolucija nego revolucija. Zato: menjajmo (se) dok je vreme!

Dragan Jovanov Glod