Normalno bi valjda bilo da u mojim (penzionerskim) godinama sve više pecam. Bar je tako bilo nekad – ko ide u penziju poklone mu pribor za ribolov. Jer se nekad radilo, a pecalo vikendom, pa su penzioneri važili za redovne pecaroše, svakodnevne. Međutim, sve se izokrenulo, sad mnogi ne rade pa pecaju. A i oni koji rade nose majice sa natpisom: „Rođen da peca, primoran da radi“. Ali ja sam u penziji, a primiran da radim. Tačnije: ne baš prisiljen ali ako želim da jedem zdravo (i mnogo!) moram... da kopam baštu. Od penzije se ne živi, bar ne dostojno). Cinici bi dodali: ni od rada.
Dobro de, ja se jesam napecao – dok sam radio. Jer mi je pecanje bila profesija. Mnogi su mi zavideli što sam, eto, uspeo (a i ja sam mislio kako je svrha života) da pretvorim hobi u profesiju. Međutim, posao ko posao – dosadi. Osim umetnosti, svaki posao dosadi kad-tad. I tako, sad, i kad imam vremena, retko pecam. Ne da više ne volim ribolov nego sam nekako to prevazišao. Sada više volim da se družim pored vode nego da zabacujem varalice ili buljim u plovke, prija mi pićence i kafa u šupljoj priči sa pecarošima više nego dril ovooooolike ribe – sada uživam da fotografišem ozarene ribolovce sa ulovom. Godine, jebi ga.
A pecao sam ne samo po Jugi nego i širom Europe – od Španije i divljeg Ebra na zapadu EU do samog „dupeta EUrope“ na istoku – delte Dunava u Rumuniji. Pecao i napecao se. Ali, kunem vam se, osim jednog smuđa od 11 kg sa Ebra (smuđa, ne soma) najčešće se sećam jedne deverike sa kanala D-T-D kod Rumenke – prve; štuke sa Arkanja – prve; šarana divljaka sa koviljskog Šlajza – prvi (pa još tri komada); punih čuvarki meleza (babuške) sa Carske bare jedne subote kad je kišica čitavog dana rominjala, komarci nasrtali ko pit bulovi a mi stoički prkosili; i jednog somčeta od cca 5 kila sa prevodnice u Kajtasovu. Ovo poslednje moram da pojasnim:
Ovde se završava kanal D-T-D, a mi podmitimo čuvara litrom rakije i pecamo u samoj prevodnici, tačnije pod vodopadom koje stvara brana. Zabacimo dubinke sa same metalne ograde namamčene kauglerimo i pecamo smuđa u vodi punoj kiseonika. Tog dana niko ništa nije upecao... osim mene – nalete mi somina od skoro 5 kila na Germinu. Posle fenomenalne borbe izvadim ga. I donesem kući (tada se nije znalo ni za „uhvati i pusta“ a kamoli za „Catch and Release“). Moj (nažalost već dugo pokojni) otac se obradovao ko dete na šne nokle, voleo je ribu da jede (ne da peca), i sa takvim zadovoljstvom je to somče spremio da mi je i sada toplo oko srca dok se sećam. Ili je ta toplina što se sećam oca...
Eto, napecao sam se somova na Tisi, Dunavu, Ebru... i to baš gabaritnih (čak ih ni merio nisam) a sećam se, ko juče da je bilo, a bilo je pre 40 godina, tog nesrećnog somčeta sa kanala (ili je to već Dunav – bem li ga ako znam). Sećam se i pišem – da ne bih zaboravio.
Nekada DAM a sada Alchajmer. Ma šalim se, i dalje pamtim ko slon. Istina nekako bistrije onog od pre 30-40 godina nego ovog od pre 3-4 dana. Ili je to stoga što u poslednje vreme i nema nečeg što bi vredelo pamtiti.
Dragan Jovanov Glod
P.S. Ovaj tekst posvećujem mom prijatelju, drugaru i kolegi Staki koji preživljava sve isto što i ja, ali i dalje neumorno peca, čak više nego ikad. Eto ga na slici kako čeka... A ja čekam da mu dosadi pa da ponovo počne da piše o životu – i rok muzici.
