Primenom savremenih materijala u izradi štapova najviše su profitirali plovkaroši. Od bambusa stigli su čak do 14 metara dugačkih štekova. Oni su oduvek posebnu pažnju poklanjali mamcima - iako pecaju “najjeftinije” ribe! Međutim, plovkaroše treba podeliti u dve kategorije - na takmičare i rekreativce. Prvi pecaju da bi pobedili a drugi da bi se prehranili (pune čuvarke i “jupol” kante i svu ribu nose). Logično je da takmičari prednjače kada su pribor, oprema i mamci u pitanju - ali prednjače i po strategiji i taktici što potvrđuju rezultati “Čigre”, kao i naše mlade reprezentaticije. 

I šarandžije idu u korak s vremenom. Zato ih zovemo “moderni”, jer nema šta nemaju. Oni su prešli put od guščijeg pera, bambusa i kukuruza, do boila i teledirigovanih brodića. Nema im se šta zameriti, izuzev (možda) što su malo konzervativni kad je veličina mamca u pitanju - neki se plaše većih boila, 14 ili 16 mm je veličina koja se smatra optimalnom. Da li je, nije tema ovog teksta.

Dubinkaši (tu ne ubrajam moderne šarandžije) su najviše zaostali, još uvek dominiraju Germine i bambusi. Ipak, polako se pojavljuju mlađi ribolovci koji koriste feeder štapove i razne hranilice...

Varaličari su priča za sebe. Imaju, uglavnom, vrhunske štapove i mašinice, koriste strune... Ali varalice - da te Bog sačuva! Iako poseduju sasvim solidan izbor većina varalica im je suva. Kao da nisu svesni da ni štap ni rola ne (u)love bez dobrog mamca i prave taktike. Za njih (ne svi, ali je prilično onih koji imaju više štapova i mašinica nego voblera) je i dalje “životno pitanje” koliko je jak štap i rola? I dalje traju beskrajne rasprave o trometrašima “akcije” 80 grama, i dalje se polemiše da li je potreban pužni prenos, i da li su bolji “ravni” zupčanici? Ide se čak dotle da se preporučuju mašinice sa rezanim zubima jer im, kao, kovani (ili liveni) nisu dovoljno jaki. Zauvek su podeljeni u dva tabora (Shimano i Daiwa) i besomučno iz svojih busija pljuju mašinice one druge firme.

Ni kod štapova nisu složni - oni koji nemaju stare Sportexe i Amorfuse hvale neke nove štapove - bez plute na rukohvatu?! Ali istovremeno hvale role kod kojih je, trenutno, “in” imati plutani rukohvat? Ispada eto tako da je plemenita pluta dobra za mašinice, ali nije i za štapove. Ajde!

Hronično nepoznavanje materije - šta je akcija a šta težina bacanja, koja je optimalna dužina štapa za njihov stil ribolova - ne sprečava ih da dele savete. Istina, i već pominjane grupe vode rasprave o štapovima i mašinicama, ali raspravljuju i o tehnici i taktici u ribolovu, o mamcima... ali varaličari jok, samo o štapovima i mašinicama!

Trebalo mi je više od 10 godina pisanja da bih (po)neke ubedio u značaj dekora, deceniju I po sam kao papagaj pominjao FT i SFC, da bi se odvažili da probaju, da i ne pominjem žuto/crveni GFR od koga i dan-danas mnogi zaziru, jer “nije prirodan”. Ajde!

Ekspanzija varalica od meke plastike prava je revolucija, ali kod nas je prošla tiho i nezapaženo, jer je i dalje dovoljno imati par (što jeftinijih) tvistera i malih šedova, na okruglim glavama (što manje gramaže). Ajde!

Kašike i leptiri: “cet” i Mepps, i to je, uglavnom, sve od metala. Ajde!

Vobleri? E, tu je tek mučna priča, jer se koriste uglavnom oni koji se ne kače, koji idu plitko. (Često mi se dešavalo da kada nekom drugaru poklanjam neki vobler koji ide malo dublje dobijem odgovor: “Daj mi nekog koji ide pliće, vidi koliku taj ima paktu”.) E, ta “pakta” (reč koja ni na jednom jeziku sveta ništa ne znači, a kod nas je naziv za kljun voblera?!) je najveći problem - što vobler ide dublje manje ga koriste. Najviše bi se koristili vobleri koji plivaju iznad vode, samo kad bi takvih bilo, hehehe.

Kod nas, kad se kaže “Rapala” na Shad Rap Shallow Runner od 7cm se misli, na onog s “lomljenom paktom”, a kad se kaže “Nils Master” misli se na Invincible, malenog, od 8cm. Zato ne čude cene Nils Mastera kod našeg uvoznika: svi Nils Masteri pa čak i Invincible od 12cm su 640 dinara, ali je Invincible od 8cm 695! Nigde u svetu nije jeftinija “osmica” nego “dvanaestica” sem kod nas. Stičem utisak da bi “osmica” bila jeftinija i od “petnaestice” da je ima (ali se niko nikada nije usudio da uveze najubojitiji Nils Masterov Invincible)! Naravno, nije uvoznik pogrešio već se prilagodio tražnji.

Ako je tako, logično pitanje je što onda ne probaju, recimo Big Moutha -on ne da nema veliku “paktu” nego je nema uopšte? Ili makar plitkoroneću Haku (ako od Hake DD beže ko đavo od krsta), ili Stalwarta plitkoronca?

Ne koriste ih iz čistog konvervativizma, ne vole novo da probaju, jer su nekada, jednom, upecali smuđarka na Invincible od 8, ili Shad Rapa plitkoronca od 7cm, pa im ne pada na pamet da i druge varalice love, ne samo ta dva poznata (i dobra!) modela. Nije da ne znaju da je (veći) smuđ obično na dnu, ili pri dnu, znaju - ali se plaše da ne zakače. Ne smuđa, nego vobler! Stoga koriste jeftine silikonce za dno, a voblere samo plitkoronce noću, kad se gladni “trkači” dignu ka površini i priđu obali. Jer, oni uglavnom pecaju s obale - čamac je luksuz, ali nije štap sa gumenim i rola sa plutanim rukohvatom. Eto tako naši “varaličare” - ne svi, ali dobar deo da - sa obale, varalicama ili koje su jeftine ili koje ne idu duboko, mašinicama sa jakim ravnim rezanim zubima i štapovima “akcije”60, ako ne i 80g. Tako neki love smuđa, a ulove “smuđa Marjanova”. Za razliku od onih kojima je 40g taman.

Svega sam se nagledao za poslednjih deset godina. Recimo, svima sam govorio da za Sarulešti trabaju kraći štapovi maksimum 40g i teže glave - retko ko me je na neviđeno poslušao, sve dok se nije uverio u nepraktičnost jakog dugačkog štapa i laganih glava. I na Ebru je slično bilo, samo što su koristili prejake štapove ali prelagane glave, jer je, kažu: “dovoljno je toliko za jezero - nije to Dunav”. Ajde!

Uporno sam im govorio: “Ljudi, što da samo mi varaličarimo, kad 99% ribolovaca ovde peca soma drugačije” ali nije vredelo, naši varaličari su daleko najpametniji. Uostalom i “paktu” su Srbi izmislili, zar ne?

Naravno, najviše somova su upecali oni koji ne robuju predrasudama - šarandžije, recimo. Njih nije trebalo puno ubeđivati da se som efikasno lovi i na pelete. Takođe, nije ih trebalo dugo nagovarati da je racionalnije iznajmiti pribor, nego da ga teglimo iz Srbije. Uostalom, mi i nemamo multiplikatore adekvatne snage. Kada uporedim ulove somova na Ebru naših varaličara sa ulovima šarandžija dobijam rezultat za Ginisa: varaličari protiv dubinkaša 1:10. I više, ali rezultat sam malo naštimovao u korist mojih prijatelja varaličara (koji su jednog aprila malo popravili prosek).

“Misim, nemo se ljutite” gospodo i kolege varaličari, ali ja na Ebro radije idem sa šarandžijama. Zašto?

Zato što su šarandžije odmah prihvatile realnost i prihvatili se multiplikatora! Verujem da će uskoro i za lov šarana početi da ih koriste. Uostalom, ako može Grabmajer što ne bi mogli i oni? Ako Grabmajer godinama lovi starom Stellom F i Relaxom što bi naši varaličari moralisvake sezone menjati štap i rolu?

Čast varaličara su jedino branili i, donekle, odbranili basisti. Nova riba = nove varalice i tehnike. Istina, prvo su počeli “pačićima” i leptirima za štuku, ali su brzo uvideli prednost površinaca, raznih zara, popera i torpeda, raznih voblera... sve dok bas nije naučio sve marifetluke - i dok ga je bilo! Tada su prešli na razne gumenjake i vidles montaže, kojim su uspešno cinculirali po travi i lokvanjima. Puštali ga nisu, pa su basovi bivali sve manji i manji... I sve ih je manje bilo. Danas ih skoro nema - dokaz efikasnosti različitih varalica i raznih tehnika - ali i dokaz da ne umemo da cenimo ono što imamo.

Bas-tehnike su izvršile pomak i u razmišljanju kod štukolovaca jer se često (opet: nekada) upecala štuka-alavuša na nekog površinca. Tako je danas sve više varaličara koji “džerkaju” raznim “glajderima”. Nije ih mnogo, ali ima ih. Za razliku od smuđaroša koji ništa nisu napredovali - večito čekaju zimu (i mrest) da bi upecali nekog za hvalu. Kao somdžije-varaličari koji ga, gle čuda, sve uspešnije “varaličare” zimi, u januaru i februaru, kad se (kako oni kažu): “grupira”. Ajde! Glupira se ko ne shvata da se to som ukrtožio, jer da radi po zimi ne bi cene aranžmana na Ebru bile zimi duplo jeftinije. Kako je moguće to da som ne radi po zimi na toplom Ebru a “radi” na hladnoj Savi? Ne radi u Sloveniji, ne radi u Srbiji, ne radi u Bosni - a radi s druge obale, u Hrvatskoj? I to što hladnije to halapljivije “uzima” silikonce. Ajde! A kada je jedan ribolovac na jednom forumu izrazio sumnju da je to moguće, jer ni u toploj Makedoniji som, po zimi, ne radi, bio je maltene optužen za “nacionalizam” jer zašto on ne veruje u uspešnost hrvatske “ribičije”? Jeste taj Makedonac “malo na svoju ruku” ali ko od nas nije? Meni je simpatičan (jer više voli Daiwinu Saltigu nego ja Ferrari) iako ume da isprovocira - ali brate volim što im je rekao ono što svi znaju, ali se prave Englezi.

Da ne ispadne da svaljujem drvlje i kamenje samo na varaličare (kojima i sam pripadam), mogu malo analizirati i šarandžije, populaciju ribolovaca u ekspanziji. Pitanje glasi: odakle odjednom tolika popularnost pecanja šarana? Odgovora je dva:

1. Ekspanzija u svetu (čak počinju da ga pecaju i u Americi, iako su oni zakleti varaličari)!

2. Grabljivica je sve manje, šarana po komercijalnim (malim) “jezerima” sve više. I sve su veći. Tako je potrebno samo nešto malo novca i može se, na početku ribolovačke karijere, već u prvom pecanju, upecati riba preko 10 kila težine, pa i veća. Neki varaličari toliku grabljivicu ni tokom višegodošnjišenje karijere ne uspevaju da ulove, a preko 10 kila mnogi ni celog života.

Ipak, takvi koji počnu na ribnjaku retko postanu najbolji, kao oni ribolovci koju su pecali i na plovak i bacali varalicu. Recimo, kao Mesaroš, ili dva kompanjona Sirko i Bojan, koji su postali šarandžije zbog svog biznisa, a pre “reprezentativne” karijere bili su, sva trojica, vrsni varaličari.

Ko što ne valja da je prvo pecanje šarana odmah na ribnjaku vrhunskom opremom, tako ne valja biti od rođenja varaličar, jer ako kao dete počnete da džigujete smuđa kod nas batalićete ribolov posle dva-tri “pecanja”. Sve ima svoj prirodni početak, i kraj. A to što je kod nekih put obrnut i nelogičan (od varaličara do šarandžije), dokaz je teorije da je grabljivica sve manje, pa se izgubi volja. Naravno da će izgubiti volju i šarandžija ako se toliko napeca velikih na ribnjaku da mu postane nezanimljivo. Srećom, oni su se dosetili pa su lansirali “druženja u evre” da im ne dosadi. I varaličari se dosetili, oni se kao takmiče, tj. “druže uz piće”, pa ni njima nije dosadno. I svako plovkaroško takmičenje se završi uz obaveznu riblju čorbu, a špricer ili pivo već su stvar izbora (kao Sensas ili Ende).

Danas su sportski ribolovci podeljeni na plovkaroše, šarandžije, varaličare i mušičare - ne zanima ih nijedan drugi vid ribolova osim njihovog, pa je postalo nemoguće praviti časopis kojim bi svi bili zadovoljni. Čak su podeljeni i na internetu, napravljeni su brojni forumi za “specijalce”, tako da ako na varaličarskom upitate nešto o, recimo, lovu grabljivica “sistemom Drašković” odmah to brišu sa sajta, jer za njih ni legendarni Albert nije uzor nego neki anonimus sa Save koji zimi “rastura” somove džigom?!

Olakšavajuća okolnost za opasni konzervativizam većine ex-YU varaličara, donekle, može biti jedino što su bombardovani novitetima. Svakodnevno proizvođači lansiraju nove štapove, mašinice i strune, i na hiljade, kao, “novih” varalica, različitih tipova, veličina i bezbroj dekora. Logično je da, u jednom trenutku, dođe do zasićenja, i da kažu: “dosta više kupovine”! E tu onda nastupamo mi - mediji. Ako se ne može tražiti od uvoznika da menja tržište (on se prilagođava tražnji) naš zadatak je da pišemo o novitetima, da isprobavamo, testiramo i savetujemo. To upravo i radim. A ako neko i dalje želi da ulovi (velikog) smuđa na mali vobler plitkoronac, želim mu mnogo sreće - ona mu je najneophodnija.

Dragan Jovanov