Iako su odnosu na političare ribolovci bezazleni lažovi, bije ih glas da su najveći. Možda bi se pre moglo reći da su brojniji (ima ih više nego lovaca), ali najveći nikako nisu. Ribolovački Trofej je magazin čije ime već dovoljno govori o temama o kojima često pišemo, ali iako decenijama pratimo, upoređujemo, analiziramo... najveće ulove, vrlo je teško decidinarano reći koja je štuka, mladica, som ili smuđ stvarno svetski rekord, a koja je grabljivica rekord ex-YU ili Srbije.
To znatno komplikuju razne rang liste, zvanični IGFA rekordi, lige uglednih časopisa... i posebno – internet! Jer „guglajući“ naiđete na takve monstrume od riba da se upitate „zašto ja uopšte i pecam“.
Međutim, stvarnost je danas iskrivljena. Širokougaoni objektivi, isturene ruke a sakrivene šake, „frajštendovanje“ i čuveni „fotošop“ toliko su danas izvitoperili realnost da je iluzija pokušaj da se odrede neki stvarni, realni parametri, kada se govori o veličini i težini ulovljenih riba. Pogledaje sliku ribolovca i smuđa pa se upitajte čime on to, kako, i koliku stvarno ribu drži. To se ne zna, ali se zna tačno pribor i mamac kojim je ulov ostvaren! Ajde!
Dužina i težina ribe – to su dve mere pomoću kojih je jedino moguće, kako-tako, proceniti veličinu nekog trofeja. Nažalost, težinu je sa fotografije veoma teško ošacovati, pa je stoga ona uvek i navedena. Evo vam je, pa čik pogodite koliko je stvarno bila teška! Zbog pominjanih foto-kompjuterskih trikova nije lako više ni dužinu oceniti, ali je ipak lakše proceniti – stoga se često dužine riba ne objavljuju. Ili od objektiva sakrivaju svi detalji koji bi mogli poslužiti za upoređivanje.
Poseban problem je Catch and Release! Uhvati i pusti je pokret koji ima sve više pristalica, ali vešto fotografisanu i puštenu ribu je skoro nemoguće proceniti, sem da verujemo ribolovcu koji ju je upecao i vratio. To je posebno izraženo kod šarandžija. Em što pecaju na revirima gde ima kapitalnih šarana koji se moraju vratiti, em i kad se ne mora - ako je ulov ostvaren na reci, jezeru – oni šarana vrate. Pa ti onda pogađaj da li je stvarno bio toliki. Stoga je danas gotovo nemoguće pratiti rekordne ulove šarana, plus su još šarane podelili na kategorije - prema broju krljušti. Kao da šaran bez krljušti, sa jednim redom krljušti, ili sa sa krljuštima po celom telu nije samo – šaran. Naročito je indikativno to što je sve više „rekordera“ među poznatim šarandžijama – obično prometeri neke firme, ili test ribolovci, a često i vlasnici trgovinskih ili proizvođačkih firmi iz šarandžijske branše. Reklama je čudo, ali ribolovci nisu vesla sisali – čik im poveruj!
Marfi je odredio ko postaje rekorder! Ako pogledate rekordne ulove štuka, mladica, smuđeva... to su uvek bili neki (do tada) nepoznati ribolovci. Jer, rekorder u ribolovu postaje onaj ko ima najviše sreće. Jedino poznate šarandžije upecaju najveće. Ajde?!
Slično šarandžijama, i somdžije sve više hvataju i puštaju – Ebro i Po. I tamo polako postaju rekorderi poznati ribolovci, kojima je „rekord“ najbolja reklama. Stoga je veoma teško rangirati velike somove, jer su i oni, uglavnom, vraćeni.
Zato ostaju običnim ribolovcima smrtnicima „samo“ smuđevi, štuke i mladice da pokušaju da se upišu u listu slavnih. Jer niko (osim Njega) ne zna gde su najveće grabljivice, pa su stoga sve dosadašnje rekorde ostvarili anonimni ribolovci. Istina, i tu ima „rekorda“ bez adekvatnih fotografija, ili kompletnih podataka, ali bar nema pokušaja da se „rekord“ prepiše nekom mamcu – već isključivo ribolovcu. Jer za brojne ulove pominjanih riba nije navedem pribor, često ni mamac – a nikada tačan tip i oznaka – kojim je ulov ostvaren.
Stoga, iako je veeeelika riba mnogima cilj, ona je najčešće samo posledica čiste ljudske sreće. Da nije tako, rekordne mladice, štuke, smuđeve... uvek bi upecali oni koji imaju novaca (ili mogućnosti da ne rade nego često pecaju na najboljim revirima sveta) a ne obični ribolovci – naše komšije koje je Bog pogledao.
Naravno, podrazumeva se da najveće mladice, smuđevi i štuke nisu vraćeni! Jer da je On želeo da i dalje plivaju ne bi ih ni kačio na njihovu udicu! Cinik se može upitati: „kako to da rekordne ribe nikada ne dođu na udicu onoga ko se zaklinje da će svaku ribu pustiti“? Valjda ribe ne prepoznaju ribolovce koji će im poštedeti život. Ali zašto ni Bog ne nagrađuje takve fanatične „C&R“ ribolovce?!
Kojim priborom i mamcem su upecani ovaj tajmen i mladica nigde ne piše, čak se i za te ribolovce malo zna... iako ih ima i u knjigama. Ali se zato danas za svakog (vraćenog) šarana zna ne samo kojim je priborom upecan, nego tačan naziv bojile, pa čak i koji (a naročito čiji) su miksevi, aditivi i „dipovi“ korišćeni. Istina, bilo je pokušaja u medijima (posebno elektronskim!) da se i ulovi kapitalnih grabljivica pripišu pre nekom mamcu, štapu, mašinici i struni, nego sreći ribolovačkoj, ali su varaličari blef odmah prozreli. A blefera prezreli!
No, uvek će biti naivaca koji veruju i „glasovitim“ ribolovcima i „znamenitim“ političarima. Iako je više nego jasno da su i jedni i drugi bez medija niko i ništa - mediji stvaraju mitove i legende. Ali srećom još uvek postoje "insajderi" koji ne veruju u „carevo novo odelo“, nego imaju hrabrosti da objave: CAR JE, BRE, GO!
