Pitam se ponekad kako većina (muških) čitalaca može reagovati na tekstove potpisane ženskim imenom. Koliko li je onih, koji poput uspaničenog kapetana pomisle “žena na brodu”, tj.”žena u broju” (Trofeja). Sreća da “kapetan” Trofeja nije sujeveran gospodin. Ili mu je “kormilo” izmaklo kontroli?!...
Šalu na stranu, moja dilema je drugačije prirode. Naime, iako znam da među čitaocima ima više onih koji su raskrstili sa sujeverjem, dosta je onih koji, neovisno o autoru, nisu ljubitelji “filozofiranja”. Potpuno ih razumem. Opšte je poznato da na našim prostorima reč “filozofija” ima VELIK pežorativni predznak. Uzalud joj što je pramajka svih znanja i što nam otkriva suštinu, a ne površinu. Ne volimo mi previše upitanosti ni o čemu. Istina je prosta stvar; istina je ono što vidimo, čujemo, uhvatimo, pustimo...
Uostalom, što da “škiljimo” u dubinu, kad nam je tako lepo na površini? Nekima, pak, đavo ne da mira! Oni bi, ne samo da vide, čuju i osete, nego bi i da promisle. Krajnje skaradno! I to valja priznati.
No, pošto smo, raskrstili sa predrasudama i lepo se “ogradili”, možemo “filozofirati” na razne ribolovačke teme. Na primer...
O VELIKOM...
Prošle godine prisustvovala sam razgovoru dvojice ribolovaca. Veoma me zaintrigirala izjava jednog od njih, propraćena snažnom facijalnom gestikulacijom. U mnogim lepim pričama o hvatanju različitih ribljih primeraka, lajt motiv njegovog ribarskog epa bila je veličina ulova. Taman da ga priupitam o retkom, raritetnom primerku ribe koju je lovio - a on o kilaži neke ulovljene pastrmke; tek što htedoh da se “zakačim” za priču o norveškim ribama koje lete k’o lude na golu udicu - on o SVOM VELIKOM amuru kapitalcu; htedoh da saznam nešto više o poribljavanju, zaštiti voda i ribljeg fonda - a on o SVOM VELIKOM, NAJVEĆEM šaranu... koji mu se metar od obale skinuo sa udice.
E, vala, sikini mi se, pomislih.
Prosto ne odoleh da ga (krajnje diskretno) ne upitam: Izvini, molim te, zar je toliko važna veličina primerka? Tek tad čuda neviđenog...
Sagovornik se, naprosto, zagrcnu. Spontano, skoro dečački, navre mu rumen u lice, uzdahnu poluotvorenih usta, pa jedva izusti: “Ih, brale! Pa to je ono pravo, KAD IMAŠ VELIKI komad! Tad radi adrenalin.”
Potpuno me razoruža. Mislim, verbalno. Od tolike njegove iskrenosti, ne mogadoh progovoriti. Pa, još me oslovi sa “brale”!
Zbilja, da li je trebalo skrnaviti njegov “doživljaj” suvoparnom filozofijom u vezi sa veličinom i adrenalinom? Pa gde bi mi duša?
Zato se sad pitam da li je VELIKI ulov VELIKI uslov da budeš VELIKI ribolovac? Odnosno, zašto neki misle da su VELIKI ribolovci samo zato što imaju VELIKE trofeje? I konačno (a najgore) šta reći za one koji (u)misle da su na osnovu pomenutih veličina, samim tim, i VELIKI ljudi.
S kojim pravom ja na ovu temu?
Osim što mi se čini da znam logički rezonovati i primeniti pravila silogizma, imam “pokriće” u praksi. To jest, umem i da (u)pecam. Šta više, imam i neke lične rekorde: pastrmka od tri i po, amur od sedam, štuka od tri, a bogami i šaran od trinaest i po. Umem da kačam gliste i crve, kukuruz, pomalo i boile, a iz rečenog se vidi da umem da kačam i VELIKE komade. Samo nikako da shvatim da je mnogo bitno da su VELIKI!
Moja praktična saznanja navode me na zaključak da se vlasniku VELIKE ribe ne može “po pravilu” pripisati i status VELIKOG ribolovca, odnosno da VELIKOG čine i neke, naizgled, male stvari.
Pecala sam u jednom mestu sa nekoliko meštana, od kojih je jedan imao šarandžijski primat, odnosno uživao je reputaciju najboljeg šarandžije “na regionalnom nivou”. Tom prigodom njemu ni da “pipne”. Zamalo da se obruka pred amaterima, da nije “objasnio” razlog neuspeha: neko od nas ima “urokljive” oči (a sve gleda u mene). Iznerviran, popodne nas je napustio, a mi nastavili i ulovismo dotad najveće primerke. Zbilja neko je imao “urokljiv” pogled.
Verovali ili ne, ribolovčeve oči su vrlo bitne.
I dan danas, posle trogodišnje prepirke sa kolegom, pastrmku tešku tri i po kilograma u šali pripisujem sebi. A zašto i ne bih, kad mi je tu ribu “skinuo” ispred očiju. Ja je “namirisala” i zabacivala varalicu, sve dok skoro rame nisam iščašila. Ishabanim “DAM-om” dobacivala sam jedva do pola reke, a riba iskače na drugoj obali. Drugar ustane, jedan zabačaj i - udarac! Ruga mi se i danas zato što od besa nisam htela da prinesem meredov. A ja tvrdim da nije bolji varaličar zato što je uhvatio veću pastrmku, nego što je imao bolji štap.
Dakle, bitan je i štap.
Skobaljanje mi je jedna od najizazovnijih vrsta pecanja. Za mene je pravi izazov da se ne iznerviram već nakon sat vremena, trinaest zakasnelih kontri i devet otkačivanja... Pa još kad onaj pored mene na istu čuvarku uhvati tridesetak... onda tek poludim. Jedina je razlika što on stoji četiri sata i non-stop zabacuje, i non-stop zuri u plovak, i non-stop kontrira. I ne psuje kad mu se “skine”. Tako strpljiv i predan, daleko je bolji ribolovac od nas dvoje, koji ostatak dana provedemo u brčkanju. Prema tome, velik ribolovac je i veoma strpljiv i uporan tip.
Zaista je mnogo primera na osnovu kojih se sa sigurnošću može zaključiti da je za status velikog ribolovca bitno mnogo štošta.
Osim da imate VELIK (ulov), morate imati i dodatne adute. Na primer: DUG (ribolovački staž), LEP (pogled na vodu), ZDRAV (odnos prema prirodi), EFIKASAN (pribor), ELASTIČAN (štap), PAMETAN (izbor mamca), STRPLJIV (odnos prema pecanju) itd...
U svakom slučaju, vredi naravoučenije: Čuvajmo se prečestih priča o NAŠEM VELIKOM, da ne bismo navukli sumnju na sve naše - malo!
…I ADRENALINU
U “ribanju i ribarskom prigovaranju”, kao što rekoh, jedna od najzastupljenijih tema je veličina ulova.
(Naravno, svima je dobro poznato da su naše najveće ribe one koje su se otkačile, iskrale iz čuvarke i pobegle iz meredova. Uvek je to bila u pitanju ...kilašica, riba najveća do tad).
A jedna od najčešće upotrebljavanih reči u ribarskom vokabularu je reč ”adrenalin”.
Šta je, adrenalin?
Adrenalin je hormon koji luči nadbubrežna žlezda. Važan je za održavanje biološke ravnoteže u organizmu i značajnu ulogu ima u stanjima posebnih napora (stresa). Nazivaju ga još i “hormon borbe i bekstva”. A sama reč “hormon” grčkog je porekla i, u bukvalnom prevodu, znači: “nagonim”, “podstrekavam”, “izazovem.”
Hormoni, uopšte, su proizvodi žlezda unutrašnjeg lučenja, koji su bitni za održanje zdravlja. Žlezde ih izlučuju direktno u krv ili limfu, a odatle hormoni dospevaju do najudaljenijih organa i utiču na njihovu funkciju.
Lučenjem hormona upravlja vegetativni nervni sistem. Za održavanje ravnoteže u organizmu potrebno je da žlezde s unutrašnjim lučenjem luče normalnu količinu hormona. Ako je stvaranje hormona nedovoljno, ili preobilno, u organizmu će nastati lakši ili teži poremećaji.
Gušterača, hipofiza, polna, štitna i nadbubrežna žlezda ”zadužene” su za ovaj proces, a nadbubrežne žlezde, kao što je već rečeno, luče adrenalin. Radi se o parnom organu smeštenom iznad bubrega, koji se sastoji iz dva sloja: kore i moždine. Kora nadbubrežnih žlezda, između ostalih, luči polne hormone (estrogen, androgen, progesteron itd). Moždina nadbubrežnih žlezda izlučuje hormon adrenalin.
Dakle, i ADRENALIN i POLNI HORMONI produkti su istog organa, te je, prema lokaciji nastanka, evidentna njihova bliskost. Da li pojačana potreba za adrenalinom ukazuje na neki drugi hormonski “manjak”, zaista ne znam. Kao što ne znam ni to da li se hormonski debalans u organizmu koriguje po principu “komšijske” solidarnosti. Ovo može biti zgodan predložak za razmišljanje kad god pođemo u ribolov samo zbog neophodne doze adrenalina.
Jagoda Petrović
