Svim ribolovcima je zajedničko da vole pecanje. Međutim, jedni više vole sam izlet u prirodu, a pecanje je tek povod. Drugi, opet, toliko vole sam čin ribolova da lepotu prirode maltene i ne primećuju. Prvi vole život, a drugi kao da beže od njega. To su dve osnovne grupe sportskih ribolovaca: prvi koji pecaju da bi pecali, a drugi pecaju da bi upecali – da bi se napecali. Postoji još podgrupa, ali o njima ćemo kasnije...
Svakako da ima mnogo ribolovaca koji vole i prirodu i pecanje, koji nose i Nikone i sve moguće silikone. Takvi pecaju i u društvu i sami, kako kad. Takvih ribolovaca je prilično. No, najviše je onih koji pecaju u društvu. Jer fanatik koji peca sam, teško uspeva da se s ulovom uslika, a tada nema svedoka. Stoga samci retko ribu puštaju. Istina, retko je puštaju i „grupnjaci“ – njima riba treba za blagoutrobije, treba društvo nahraniti. No, C&R nije tema ovoga puta.
Nekada sam bio ribolovni fanatik, pecao sam i sam i u društvu. Prvo mi je cilj bio što više ribe; potom što veća riba. A danas? Danas mi nije bitna ni količina ni veličina, ma ni da upecam ne moram. Danas više fotografišem nego što pecam, i nikad ne idem sam nego u društvu. Ali biram društvo!
Nekada sam se družio sa fanaticima, „majstorima udice“, i bio sam u stanju da čitave noći čučim na nekoj grani, ali sada sa takvima ne bih išao ni da mi plate. Danas idem u ribolov jedino sa pecarošima sa kojima mi je prijatno, s ljudima – a manje je bitno koliko su vrsni ribolovci. Sada pecam – kada pecam - jedino da bih uživao. I uopšte mi nije važno da li ćemo išta upecati.
Nekada sam bolesno želeo da JA upecam najviše, da JA upecam najveću ribu... a danas volim da drugar upeca i više i veće – jer ako je on srećan srećan sam i ja. Meni je dovoljna satisfakcija da ga lepo fotografišem. Živeli!
Ribolov kao razonoda ili pecanje kao beg od života. Prvi pecaju da bi uživali, drugi su u stanju da umru „čekajući Godoa“. Prvi daju više novca za neophodne ribolovačke rekvizite tipa talandara, roštilj, ražanj… a drugi „specijalne“ boie više plate nego prvi prase. Prvi biraju mesto za pecanje zavisno od lepote, drugi od vode - prvima je bitno kakva je obala, drugima kakvo je dno.
Postoji i treća grupa „ribolovaca“ koji praktično i ne pecaju – ali pribor kupuju. Obično takvi imaju najbolju ribolovačku opremu. Mnogi ih ne razumeju, ali ja ih branim – simpatični su u svojoj strasti. Njihovo je pravo da biraju u čemu će uživati. Ako ih smiruje rasklapanje i podmazivanje mašinice što da im zadovoljstvo kvarimo. Uostalom, među njima je penzionera ili zaposlenih, koji ili ne mogu ili ne stižu često na vodu. Jer svakodnevno pecaju jedino nezaposleni - ili neoženjeni.
E sad, u poslednjih deceniju-dve pojavila se i četvrta grupa ribolovaca – koji pecaju radi novaca! Njih ne zanima ni pribor ni talandara, ni lepota prirode, ni drugari, ni... Nekima od njih (čast izuzecima) jedino uživanje su – pare. Kakvo crno pecanje i lepota prirode. Lova bre! To su tzv: „takmičari“. Oni sebe smatraju „profesionalcima“ koji „pecaju ligu“, ali češće „pecaju kupove“ radi love. Da li i ulove? Pa... zavisno od sudija. No, i njih razumem, jer sam se nekada kockao. To je strast posebne prirode, a što je novac veći uzbuđenje je veće. Njima je pecanje – kockanje. Njihovo pravo, marim baš.
Eto, pa sad sami procenite ko su dobri a ko loši ribolovci. Uostalom, da le je uopšte bitno ko kako peca i koliko upeca? Život nije pecanje, ali ribolov jeste deo života. “Rođen da peca, prisiljen da radi!” Ajde?! Niko nije rođen da jedino peca. Najviše pecaju ribari, alasi, ali to je njima zanimanje a ne uživanje. A ni oni nisu rođeni da pecaju nego su često prisiljeni, život ih na to tera. A život postoji i osim pecanja…
Moj prototip ribolovca je legendarni Acke VK. Taj peca sve vrste riba, na 100 načina, ali nikad na pecanje ne ide bez roštilja i začina. Peca često, upeca mnogo, nikad se nije takmičio, ali se oženio – i sina napravio! Plus, lepo fotografiše i duhovito piše. Jedan je Acke, ali nije jedini…
Dragan Jovanov Glod
