Broj ribolovaca raste proporcionalno broju nezapolenih. Ali ne raste proporcionalno broj prodatih dozvola za pecanje. Ispada da u Srbiji peca svega jedan posto stanovništva! Da li raste ukupan broj prodatih dozvola, da li stagnira, ili opada - ne znam tačno. Ali sigurno je da ima bar duplo više ribolovaca nego prodatih ribolovnica. Evo da se malo poigramo brojkama. Podaci su stari, novih nemam. Novih nema…

U “užoj” Srbiji (bez Vojvodine) je u 2011. godini prodato oko 47.000 rekreativnih seniorskih dozvola za sportski ribolov (po 4.600 din), oko 12.000 upola cene (žene, penzioneri preko 65 god i invalidi 60-80 odsto) i 312 alaskih. Koliko dnevnih, nedeljnih… nije mi poznato. Kao ni koliko je prodato u Vojvodini.

Recimo da je u Vojvodini prodato oko 20.000 hiljada. Možda malo više, možda malo manje, ali sve u svemu u celoj “velikoj Srbiji” (“velika” jer je “uža” plus pokrajina) moguće da je prodato oko 70.000 dozvola. To je malo, premalo! Jer nekad je samo novosadski NUR (Novosadsko udruženje ribolovaca) iz Dunaaavske ulice prodavalo skoro koliko danas cela Vojvodina. To “nekad” beše u SFRJ pre tridesetak godina, kada nije bilo niti ovoliko nezaposlenih niti ribolovaca bez novaca. U redu, možda nije NUR sam baš toliko prodavao, ali jeste Novi Sad – ko danas Vojvodina (bilo je još udruženja, “Kamenjar”, “Šaran” itd…). Verovatno slična priča važi i za “užu Srbiju” – svi pecaju, a novaca nigde! Pa gde su, bre, naši novci?

Gde su, jer i korisnici kukaju. Gde su naši novci, kada je i u ledenom februaru godine Gospodnje 2012. na obali reke u “užoj” Srbiji bilo ovoliko ribolovaca! Jeste fotografija nadrealna, ali je stvarna. E, tu treba stvarno biti vidra pa sve njih iskontrolisati, proveriti kako i čime pecaju, koliko ribe odnose…

Zaista, koliko ima ribolovaca u Srbiji, i koliko Srbiji treba ribočuvara?

Zamislite tek velike reke, recimo samo u severnoj Srbiji: Dunav, Tisu, Savu, Tamiš… koliko je to kilometara vodotoka! Plus kanal D-T-D, plus… Mnogo braćala, zdravo mnogo! Samo za Vojvodinu potrebno je na stotine, ako ne i hiljadu čuvara! Pa ko će sve njih da plati? Kako se to uopšte isplati?

Kako ko, pa korisnici tih velikih vodotoka: velika voda, mnogo ribolovaca, mnogo dozvola, mnogo novaca – ima valjda i za dovoljno ribočuvara. Eto ko će ribočuvare da plati. Jer ukoliko ih je malo, znamo ko će da ih potplati! Oni, kojih je sve više i više – krivolovci!

Prema broju ribolovaca treba da raste i broj ribočuvara – tada će se smanjivati broj krivolovaca. U suprotnom: malo ribočuvara = mnogo krivolova! Onda se još i malobrojni pošteni ribolovci bune, pa prestaju da, razočarani, kupuju dozvole. I tako je prihoda još manje, ribočuvara najmanje, jedino je više krivolovaca. Zar je potrebna viša matematika da se to izračuna?! Jok bre, samo obična logika.

Znači, država mora pritisnute korisnike da zaposle neuporedivo više čuvara – jer za čuvare imaju para! Ali se korisnici ne odriču svog debelog buđelara. Znate li ma i jednog (jednog jedinog!) da neće nanovo konkurisati? Znate li nekoga koji ne kukumavči kako mu, eto, loše ide? Svi kukaju, ali ponovo konkurišu – ni jedan ne odustaje od tog “neprofitnog” biznisa. Stoga: sve pare na brojne čuvare! A manje u sopstvene buđelare!

I te kako ima para za više čuvara, i za više poribljavanja! Ne kupuju valjda svake godine nove čamce i vozila za čuvare, ali svake godine uknjiže novo milionče. Evra braćala, milion evra – a ne dinara!

Naravno, mislim na pojedine velike (“rečne”) korisnike, a ne na sve. Jer ima i savesnih. Šta, recimo, mogu mali, odakle da oni uposle i pošteno plate. Iz kojih prihoda da oni plaćaju čuvare, iz kojih fondova da poribljavaju, odakle im pare da čiste obale… jer u sezoni desetine hiljada ribolovaca okupira njihove obale, ali sa dozvolama plaćenim na drugom mestu – u centrima! Pare u centar, a ribolovce kod Mite! Nisu svi korisnici jednaki, nemojte da grešimo dušu! Ima ih koji baš koriste, ali ima i savesnih koji kraj sa krajem jedva sastave. Nisu svi isti!

--------------------------------------------------------------------------

Nedavno kupih tablete protiv glavobolje, obični Andol tražio.

- Kaže apotekarka: 120 dinara.

- Kako sad 120, kad pre neki dan platih samo 20 dinara?

- E, to nije Andol – to je Anbol, odgovori apotekarka.

- Pa koja je razlika, pitam.

- Isto vam je to, samo je drugi proizvođač.

- Pa kako može bisti isto, kad je 6 puta skuplje!

E tako su “isti” i naši korisnici. Svi “isti” – jedino što ne zarađuju jednako. Jer više ne zarađuju sposobniji nego podobniji.

Pošto ne umem da baš dobro da računam, recimo, da ja sam korisnik računica bi mi bila sledeća: Zaposlio bih minimalan broj (tek da državi zamažem oči), ribočuvara. Ali bih, da mi ostane što više ćara, debelo platio veštog perača para. Da bi bio uspešan korisnik treba ti dobar knjigovođa! Vešt knjigova koji će u troškove poslovanja da proknjiži i prodaju magle! Npr. “poribljeno sa 20 tona šarana”. Naravno, na 20 tona magle pošteno će državi da plati pdv. Njemu je i 80 posto dosta. Kad plati knjogovođu, “otpremnicu za šarane”, i “kovertira” koliko već treba keša gospodinu-drugu-članu (već ko je da je - onome kome se daje), onome  “a gde sam tu ja”, ostane i njemu neka “crkavica”.

Naravno, nije potrebno naglašavati da je čitava ova “teorija zavere” čista glupost, običan plod bujne mašte. E, stoga i nisam korisnik. Pa čim neko ovako piše jasno je da nema pojma kako to funkcioniše. Jer bih ja, budala, platio 20% državi? Ne bre, tih 20% treba dati… njoj! Jer samo njen član zna koliko njoj treba – njoj, koja mu je vodu dodelila.

Drug, ali ne član