(Najviše se isplati da se ne isplati!)

Iako je bezbroj puta ponovljeno da jedinstvena ribolovačka dozvola za sportski ribolov košta 6.000 dinara, i da nije obavezno da se poseduje članska karta (tj. da se plati članarina) udruženja ribolovaca, i dalje se ribolovci žale. Najviše se vajkaju na društvenim mrežama. A nikako da shvate da se sami, lično, svaki ponaosob, ako već ne mogu da se udruže i slože pa nastupe zajedno, moraju izboriti za svoja prava!

Na Fejsbuku je, recimo, bezbroj primera da ribolovci kupuju dozvolu na rate, ali dozvolu ne dobiju dok sve ne isplate! E, to je prekršaj: ako je korisnik toliko duševan da vam da dozvolu na otplatu MORA VAM IZDATI OVERENU DOZVOLU, a njegov je rizik da li ćete je isplatiti! Nikakvi papirići, potvrde i slične kerefeke ne važe – ukoliko pecate bez dozvole vi ste krivolovac! Druga je stvar to što će vam „čuvari“ tog ribarskog područja gledati kroz prste, jer sve je to dil. A vi ste... saučesnik!

Naime, korisnik zaduži dozvole, dobije ih od države. On može, tako, da pare i rate koje ste dali ne prijavi. Recimo, vi platite dva puta (ili 3) po 1500 dinara – za tih 3000 (4500) nema traga, jer ste dobili papir umesto dozvole. Onda vi prestanete da otplaćujete dalje – jer imate „potvrdu“, papir da ste, kao, sportski ribolovac. Korisnik će naravno vašu nesuđenu dozvolu vratiti kao neprodatu, a samo lud će proknjižiti tih 3000 (4500) dinara.

Eto, ako ste lopov, možete pecati za, recimo, 1000, 2000, 3000... dinara na vodi kojom gazduje lopov. A onda ćete, naglas, kukati kako država ič ne valja.

Kao kada napravite prekršaj a sa saobraćajcem se nagodite – njemu pola u džep, vi uštedeli pola, a država popušila. Ko sa carinikom kad švercujete, ko sa svakim koji prima mito. Ali obično su ređi oni koji sami unapred traže, mnogo češći smo mi koji nudimo mito. A ja smatram da je onaj ko nudi veća baraba, jer prvi započinje mutne rabote.

Računajte, kriza je, koliko hiljada ribolovaca kupuje dozvole na rate. Zamislite koliko bi zaradili da svi prodaju „papiriće“ umesto dozvola? Zamislite kolika lova se slije i od alasa, od (pre)skupih dozvola za bućku, ako se izdaju „potvrde“ umesto dozvola dok se, kao, ne isplati. Korisniku se isplati da se ne isplati, da se dozvola nikad cela ne plati, jer je onda kao „neprodatu“ vrati! I vama se isplati, ukoliko pristanete na mućku. Ali onda bar ćutite i jedite... ribu!

Dozvola za sportski ribolov je banknota, novčanica od 6.000 dinara! Svi naravno vole da okreću tuđe pare. Uostalom, šta mislite zašto se toliki (čak i „veliki“) prodavci trude da vam prodaju dozvolu. Umesto da uvoze i prodaju pribor za pecanje oni prodaju dozvole. Jer robu moraju unapred da plate (i ne mogu neprodatu da vrate), a dozvole unazad – ili nikad, ukoliko počnu da prodaju potvrde.

Srećom, nisu svi kao gore pominjani, ima i takvih koji daju na rate ali odmah, sa prvom ratom dobijete dozvolu. Ili vam trgovac da popust na robu ako kupite dozvolu kod njega. Stoga, ukoliko neko ne želi da vam izda dozvolu – a da vam jedino „potvrdu“, ili člansku karti udruženja – obrišite s njom... I prijavite ga! I ne pecajte se na bajke „da ima prava“. Nema! Ali vi sami se morati izboriti za vaša parava, tu vam Fejs neće pomoći. Pa ili ga prijavite, ili nemojte vaditi dozvolu kod takovog... ili nemojte nigde. Samo nemojte pristati da budete saučesnik u opštoj otimačini. Budite čovek – iako ste ribolovac!

Ali ako „bez pecanja nemožete“, ako ste „rođeni da pecate a primorani da radite“, a nemate ni 6000 dinara da kupite dozvolu pa svesno pristajete na ucene korisnika ribarskih područja onda tu nešto debelo smrdi. Ne u državi, nego u nama samima!

„Sam duh vremena ispunjen je oportunističkim, a ne pobunjeničkim sadržajima. Mladost više ne podrazumeva pobunu, nego prilagođavanje. Ne samo kod nas nego i u svetu. Na delu je neprestana simulacija pobune, koja se tako ispražnjava od autentičnih sadržaja. Otud pragmatička i oportunistička svojstva novih naraštaja neće stvoriti ni snagu ni priliku da nešto promene u našim uslovima.” – Milo Lompar

Upravo juče sam na televiziji gledao emisiju o ribolovu i ribolovce koji svaki dan pecaju jer nijedan dan ne rade – svi nezaposleni! Čovek je „juče“ kupio dozvolu, tako kaže (verovatno na rate, samo ne znam ima li ribolovnicu ili potvrdu) i peca na 6 štapova?! Svaki dan odnosi kile i kile ribe, uglavnom babuške. Sad, ne znam ima li porodicu, i koliku.Ukoliko veliku – neka peca na 8, ili 12 štapova! Marim baš...

Samo neka onda ćuti i trpi. Inače ovako stičem utisak da vole što su bez posla, jer su „rođeni da pecaju a nisu prisiljeni da rade“. I još se žali kako nema udica da se kupi u njegovoj okolini. Ajde?! Kao, on je neki veliki kupac, a peca na 6 štapova i 6 mašinica, starih, rasparenih, selotejpom izlepljenih. Ne, ne peca takav što voli pecanje nego što ne voli da radi! Ko radi ne boji se gladi, ko peca ne mora da radi. A ko ne radi a peca niti štrajkuje niti demonstrira. I, verovatno, glasa. Ma skoro da znam i za koga...

Eh, samo da je više voda a da ribe rade, u Srbiji bi radile jedino budale!

Neprilagođen

P.S. Možda sam previše grub, ali ako ne razumete zbog čega sam ogorčen pročitajte ponovo boldirano – pa kapirajte i kopirajte. Ukoliko nećete, bićete prisiljeni da u ovakvoj zemlji i dalje živ(otar)ite.