Petak popodne najlepši je dan u nedelji. Rana je jesen a dan divan, spremamo se za pecanje. Čekam "dugme"...

Ding-dong, ding-dong – zvono ulaznih vrata javlja da je stigao kum Vasil. U jednoj ruci mu kesa sa nekoliko „jogurt“ pakovanja glista i par kesica crvića, u drugoj kesa sa klipovima kuvanog mladog kukuruza. Još se puše koliko su vrući. Bez crva, glista i kukuruza nikad nismo otišli na pecanje. Jer crvići su mamci za kedere – na njih smo pecali štuke (smuđeve). Gliste su za meleze (babuške) a kukuruz za šarane. I za nas – često bi kukuruz pojeli mi a ne oni. Naravno, nosili smo i stari, smrdljivi kukuruz krupnog zrna. Nosili smo i nokle, obavezno. E, za njih sam bio zadužen ja!

Sad, da vam odajem tajnu koje sam sve sastojke koristio – neću! Tekst nije edukacija tipa „kako upecati“, nego čista ekologija duha – kako treba pecati.

Tek, umesio sam nokle (kulja, mamaljuga), tj. naše „boile“. Što bi se danas reklo „mix“. Potom bi ih kuvao sve dok miks-pogača ne ispliva na površinu proključale vode. Tada je nastupao najbolniji deo priprema. Podelim pogaču na dva dela, polovinu gnječi kum, drugu polovinu ja. Još onako vrele, lepljive! E, u tome je caka: kad ih vruće muški izgnječite postanu elastične! Toliko da kad ih o parket tresnete nokle odskoče, ko da su gumene. Kad su gumirane, stavim ih na sims kuhinjaskog prozora, da se hlade...

Ponekad i ostavim – zaboravim. Ali ništa strašno, sutradan, na vodi, od nekog „dobro jutro, kolege“ pozajmimo – svi su nokle nosili, a ne samo mi.

Potom je sledio najteži deo, dogovaranje mesta, tj. gde ujutru otići, gde pecati. Sve mamce smo imali spremljene, a sve vode su bile bogate! Imali smo na raspolaganju Dunav i dunavce, brojne ritove, Tisu i mrtvaje, kanal D-T-D, Fruškogorska jezera, Beljanske bare, Jegričku, Krivaju...

Negde oko 11 uveče bismo napokon usaglasili stavove. Idemo u...

Jedino ukoliko baš pljušti ko iz kabla ne idemo.

Kum je otišao, a ja sav pribor složio ispred ulaznih vrata, da ne bih slučajno nešto zaboravio. Jedino su se nokle još hladile. Potom bih navio budilnik na polak 4 i legao, ima sam fore skoro 5 sati da se naspavam.

Kad, hoćeš vraga – nema šanse da zaspim! Uzbuđenje (danas bi se reklo „adrenalin“) je učinilo svoje – san mi nikako ne dolazi na oči. Vrtim se po krevetu, prevrćem, panično gledam u sat - dragoceno vreme prolazi a ja ne mogu da zaspim! Osećam se ko Nikola Pašić kad ga je unuk pitao da li mu je dok spava brada ispod ili preko jorgana? Pašić nije znao, pa kad je uveče legao da proveri nikako da zaspi – smeta mu kad je brada ispod, smeta mu kad je preko. Tek je u neko doba zaspao, ali opet nije otkrio gde mu je bila brada dok je spavao.

ZVRRRRRRR!!! Prokleti budilnik ne odustaje! A ne mogu da ga prekinem jer ga namerno stavim podalje, da ne mogu da ga u agoniji udarim!

- Dragane, diž’ se, razbudićeš čitavu zgradu – cima me supruga.

Mrkli je mrak, bunovan nekako dobauljam do prozora. Ništa ne vidim, oči mi krmeljive, buljim u tamu...

Ali čujem kišu kako ujednačeno dobuje...

Nekako fokusiram uličnu lampu. Ispod nje, na svetlu, lepo se vidi da kiša sipi. Ona divna, predivna, dosadna koja ne prestaje. Ona jesenja – nek je blagoslovena!

Vratim se u topao krevet i zaspim pre nego što glavu spustim na jastuk.

Dragan Jovanov Glod

P.S. Valjda vam je sada jasnije zašto smo OVAKO pecali – jer nije svakog subotnjeg jutra lila kiša.