Priča o tome kako je rekreativni panonski ribolovac, koji je celog svog života pecao šarane u panjevima, postao švedski vicešampion u lovu grabljivice voblerom.

U leto 1983. treće moj otac, okoreli šarandžija s Tise i Tamiša, pijuckao je kafu u letnjoj bašti u švedskom gradiću Växjö, s ujakom Mihaljom Sekeom, višegodišnjem švedskim rekorderom u ulovu kapitalnih smudjeva i pastrmki. Prijatni julski povetarac nežno je milovao tamnozelene krošnje švedskih šuma i donosio miris okolnih jezera. A kako i biva kad se dva pecaroša sretnu, krenula je tema o ribolovu, otprilike ovako...

Ujak je pričao kako Švedjani posvećuju izuzetnu pažnju očuvanju prirode, vode su im bogate ribom i toliko cene ribolovce da svaki vlasnik ribolovačke dozvole može sa sobom povesti na pecanje i jednog gosta.

Otac okoreli šarandžija, čija su omiljena pecaroška mesto bili najžešći panjevi i potonula stabla u Tisi, s najlonom 0,60 i Germina štapovima na kojima je umesto nesigurne fabričke hilzne stavio svoje, koji je odmeravao sirovu snagu s divljim kapitalnim šaranima, ostao je zatečen. Nije imao izbora, i samo je slegao ramenima kada je saznao da na švedskim jezerima može zaboraviti pecanje na dubinku, jer tamo svi varaličare.

Umesto smudja na udici bandar

Posle kraćeg ustezanja, proradila je pecaroška krv i krenuli su u ribolov. Ujak je iz svog kompleta od nekoliko stotina vrsta varalica brižno odabrao najpogodnije, koje odgovaraju vremenskim prilikama, pravcu vetra, pecaroškoj vodi i ko zna još čemu. S jednom manjom torbicom na ramenu i dva štapa u ruci ubrzo su krenuli prema kristalno čistom, ogromnom i veoma dubokom jezeru Helga (Helgasjön). Po ujaku, svi su uslovi bili dobri i obećavali lep ulov, čak i veliku mogućnost da se jave kapitalni smudjevi.

Dva penzionera, u jezeru velikom ko more, veslajući polako stigli su do pogodnog mesta, a ujak je poznavao Helgino korito kao svoj džep. Počeli su da bacaju varalice. Nakon nepuna pola sata kod ujaka se se pojavili smudjevi. Iz talasa tamnoplavog jezera izvadio je prvo jednog od oko četiri, a kasnije i smuđa preko šest kilograma.

Otac je bio zauzet savladjivanjem i iskušavanjem njemu dotad nepoznate ribolovne tehnike. Napokon je i njemu se zaigrao vrh varaličarskog štapa, a zatim se savio. I otac je kontrirao - riba se zakačila! A tiski šarandžija već u svom poznatom maniru, samo puno nežnije povlačio je neznanku. No, kad se ona pojavila na površini vode, s neskrivenom razočaranjem gledao je, u poredjenju s ujakovim smudjevima, u beznačajnu ribu ne baš srceparajuće veličine. I besno je zatresao svoj štap, ne bi li se se otkačio ruglo od ulova.

- Nemoj tresti! Stani! Pa ovo je kapitalni bandar – viknuo je ujak.

Kapitalac od 1,780 grama

Tako je bandar ipak dospeo na dno čamca. Ujak je odmah hteo da krenu na obalu, da u obližnjoj prodavnici izmere ispred svedoka, ali otac je bio neumoljiv. Došao je u ribolov na smudja, želeo je da ulovi smudja, i ni zbog kakvog bandara nije pomišljao da prekine ribolov i da odustane od svog cilja. Ostali su još satima da bacaju varalice. Konačno se i otac zasitio smudjeva i varaličarenja i krenuli su na obalu.

Ujak je ponovo započeo svoju priču o kapitalnom bandaru. A otac umoran, ali vidno zadovoljan zbog ulovljenih smudjeva, konačno se omekšao i prepustio inicijativu ujaku. U obližnjem supermarketu bandar je izmeren i utvrdjeno je da teži tačno 1.780 grama, što su svojim potpisima overili i poslovodja i jedan radnik.

Otac se uveliko vratio iz Švedske u Mužlju, meseci su prolazili, a on je još uvek čvrsto držao prvo mesto na na švedskoj top listi u kategoriji bandara. Ujak nam je redovno slao novine, a prijatelji i cela porodica mesecima su navijali za mog oca. Ipak, bandara godine na kraju je ulovio jedan Švedjanin i to svega dve nedelje pre zatvaranja takmičarske liste zu tu godinu. Otac je zauzeo drugo mesto i srebrnu medalju od dnevnog lista Smålandsposten, ali i Abu Cardinala s pozlaćenom ivicom, pecaroški ruksag i petodnevno nagradno pecanje u Norveškoj, na koje nije otišao.

Posle smo se kajali, kako bi bilo bolje da su ujak i otac odmah odveslali nakon hvatanja kapitalca do prodavnice. I kako nije trebalo po švedskim običajima odmah ubiti ribu, pogotovu ne ostavljati je na dnu čamca na suncu.

Otada sam više puta pecao na Baltičkom moru, na Helgi, Evedalu i na drugim jezerima u Švedskoj. Varaličario sam i sa ocem, ali kapitalni bandari se nisu javili. Jer to se dešava jednom i nikad više.

Kazi Ištvan