Osetio sam težinu ribe. Najlon je krenuo u stranu. Podešena kočnica je zazujala. Štap se savio...

Skoro pola veka obilazim prašnjave puteve mužljanskih ritova da bih stigao do krošnji priobalne tiske šume i da bi, probijajući se izmedju isprepletenog korenja jasena, vrba i topola peške prevalio put do glinene obale reke, do mog omiljenog pecaroškog mesta. A onda sam se našao u Švedskoj.

I to u nekom čudnom skladu zimzelene i listopadne šume, koja u hiljadu nijansi zelene boje svetluca. Od prvog trenutka sam uočio gordost šume, jarko plavetnilo prepodnevnog neba, hladnoću tamnozelenkastog mora. Kao da nas ovde priroda opominje: tu je ona gospodar, ovde nju treba poštovati. Druželjubivoj, pitomoj, prijateljski raspoloženoj, nežnozelenoj boji grmlja i drveća u Švedskoj nigde ni traga. Jake, ponosne boje, i kontrasti ovde vladaju.

Dok moj auto guta kilometre, tanka drvena ograda trči u beskraj izmedju divljine i kolovozne trake krivudavog asfaltnog puta. Vozio sam preko šuma, iznad jezera, pored mora, preko reka. Bog je bio naklonjen ovom vikinškom carstvu i preobilato ga podario prirodnim bogatstvima. Mora se priznati da Švedjani to i cene. Duboko u svest je svakom žitelju zarezano poštovanje i negovanje prirode i svaka njihova aktivnost je tome i podredjena, pa se čini kao da je čitava zemlja jedan savršeno uredjen park prirode. Švedska je zemlja šuma, reka, jezera i mora.

Štuke u Baltičkom moru

Do Västervika, ili u slobodnom prevodu Bisera Istoka, gradiću okruženog sa stotinu malih ostrva, i rodnog mesta legendarnog tenisera Stefana Edberga, uživao sam u prirodi. Ali stigavši u taj gradić na istočnoj obali Baltičkog mora, gde zelenkasti talasi mora zapljuskuju završetak gradskog korzoa, više se nisam mogao suzdržati i dao sam se u potragu za ribolovačkim štapom.

Od prijatelja koji me je smestio i ugostio saznao sam da za pecanje na moru nije potrebna nikakva ribolovačka dozvola, ali i, za njih, obično saznanje, da Baltičko more obiluje štukama! Brza konsultacija je rezultirala kupovinu crveno-bele Hi-Lo (flytande rödvit) i 20 gramske ABU »Atom silver« varalice u obližnjoj radnji sa ribolovačkom opremom. U ruci sa dvodelnim 2,40 m dugačkim Cormoran štapom B akcije, sa mašinicom ABU »Cardinal« i najlonom 0,30, vrlo brzo sam se našao na pljosnatim stenama pored mora. U lice mi je duvao hladnjikav vetar sa otvorenog mora, crnoglavi galebovi su koketirali sa mnom, a ja sam varalicama orao zelene slojeve Baltičkog mora. Krenuo sam od površine vode i polako spuštao varalicu dublje i dublje. S obzirom na to da je duvao nezgodni vetar, brzo sam zamenio plutajuću glomazniju crveno-belu varalicu »Atomom«.

Plavkasti, i od vode jedva slan najlon »Abulon« klizio je kroz karike maltene do vode spuštenog štapao. Motao sam ručicom mašinice, pa sam se zaustavljao, i puštao da se varalica slobodno tetura prema dnu, da bih zatim laganim pokretima ponovo okretao ručicu mašinice. Jednom rečju, uživio sam.

Nije trebalo dugo da eksperimentišem. Već nakon šestog-sedmog bacanja vrh štapa mi je zatreperio, osetio sam trzaj, pa tromi udarac. Popustio sam. I kao da sam nepoznatoj ribi ponudio: »Evo izvoli, dajem ti varalicu, zagrizi je jače«. I kačio sam.

Rekorderka teška 11,75 kg

Osetio sam težinu ribe, i najlon je krenuo u stranu. Unapred podešena kočnica je zazujala, a štap se savio. Riba je vukla snažno i konstantno. »Abulon« je lagano i strpljivo sekao površinu mora. Nakon dvadesetak metara plivanja u stranu riba se lagano okrenula i krenula je dostojanstveno prema meni. Sa snagom savijenog štapa i zategnutog najlona sam držao ribu.

Onda je krenula na drugu stranu i skinula sa špulne tridesetak metara najlona. Dril je potrajao prilično dugo. No, Tisa mi je bila učitelj i nisam žurio. Znao sam da je samo pitanje vremena kad će se moj vodeni neznanac umoriti i pojaviti na površini. Dodatno sam uživao i dok sam gledao u zelene talase Baltičkog mora i dok sam udisao mokri, slankasti miris vetra, koji me je milovao po licu.

Ni desetak minuta nije prošlo, a riba se kao tamna senka pojavila bluzu površine vode pri obali. Sa crvenim perajima još je jednom napravila vir u providnom zelenkastom moru i okrenula se na stranu. Laganim i odmerenim pokretom hvatam štuku za škrge i bez problema je izvlačim na obalu. U kasnom popodnevu pojavile su se i prve pahuljice snega, kao da su bile znatiželjne da vide kako se snalazim na priobalnoj baltičkoj pljosnatoj steni.

Tog popodneva je ABU »Atom« odradio svoje. Za dva sata varaličarenja uhvatio je sedam štuka (ili kako Švedjani kažu gädda). Težina im je bila od tri do sedam kilograma, osim one najveće. Samo sam nju zadržao, dok sam ostale vratio u vodu. Kod poznanika smo izmerili ulov. Štuka je imala 11,75 kilograma, a u njoj je bilo preko dve kile ikre.

Bila je to lepa skandinavska pecaroška avantura. Dok smo kasnije, uz mirišljavu kafu iz tople sobe posmatrali kako se noć približava, kako se sunce uranja u tamno more odjednom osetio sam miris glinene obale i setio se moje Tise.

Kazi Ištvan