Navika je prepreka napretku - ako je pogrešna. Ispraviti je je veoma nezahvalan, dug i mukotrpan, proces, ali ja ću pokušati, jer sam se upravo vratio iz zavičaju i iznenadio se koliko smo zaostali, da ne kažem konzervativni, kada je u pitanju lov smuđa najobičnijim silikoncima.
Prvo što sam zapazio je neverovatno mali broj čamaca! Izgleda da niko u Srbiji nema čamac. A i kada ima, to su neki stari “vodopropusni” čamci sa još starijim motorima, najčešće Tomosovim “četvorkama”. Zanima me koliko vremena treba ribolovcu da pretraži više izglednih mesta na Tisi, Savi ili Dunavu? Te reke nisu male...
Na Zapadu je vreme novac. Prema tome, mi smo “bogatiji” od njih, imamo vremena na pretek, kada možemo da se satima vozimo do spota. Ali još više vremena izgubimo tražeći smuđa, jer sonar nisam video skoro ni na jednom čamcu, a GPS da i ne spominjem. I sad kako iskoristiti to malo slobodnog vremena? Bez čamca i sonara, ili ako i nađem (iznajmim) čamac, on je bez motora, a da veslam baš nisam željan! Plus, vode su tužno prazne. Koliko sam video, u Srbiji (Vojvodini) vrlo retko neko vraća ribu nazad u vodu. Mnogi sve odnose, čak i štukice i smuđarke koje ni pola kile nemaju?! Zapanjilo me je što je u čardama (bio sam u nekoliko!) na jelovnicima riba, skoro uvek, ispod mere, neverovatno male kečige i smuđevi u porcijama - ali su cene visoke!
Moguće je da sam se u E.U. “razmazio”, ali ovo što sam zatekao (pune 2 godine nisam bio) prava je katastrofa, nismo ni za pedalj napredovali, nego još nazadovali! Prvenstveno mislim na lov grabljivica varalicom na rekama, jer prateći šta se dešava u lovu šarana ili plovkom tu smo rame uz rame sa belim svetom...
Po samom priboru ništa ne zaostajemo, čak mi se čini da se u Srbiji peca boljim štapovima i mašinicama nego u Nemačkoj, jer ja sam u Bečeju i Novom Sadu video više Sporteksovih štapova i Šimanovih mašinica nego u Hamburgu - i to najskupljih modela.
Međutim, skoro bez izuzetka koriste se štapovi od 3 metra dužine, iako su oni i teži i skuplji i nepraktičniji, tj. ne može se suptilno džigovati - velike su težine bacanja. Ipak, sada se mogu videti varaličari sa 40-gramcima čak i na Dunavu i Tisi, a do samo pre dve-tri godine su maltene svi mlatili sa 80-gramskim motkama.
Najviše zaostajemo u silikoncima! Srećom, tu je Orka, jer da nije mnogi bi pecali nekim tvisterima i šedovima koji se u E.U. skoro uopšte i ne koriste?! Iako sam kod par varaličara video bogatiji izbor silikonaca, koji se snabdevaju iz Cabelasa, većina ima u kutijama samo po par šedova i tvistera.
Džig glave su posebna priča. Niko nije koristio ništa drugo do okruglo?! Obišao sam stoga par prodavnicama - nigde glava drugačijih oblika, nema čak ni Orkinog “stopala”?! A glave su kao po nekom pravilu male. Male, pa okrugle, a na udicama tankog vrata?! Kažu “da se lakše ispravi” kad zakače za kamen. Očigledno da ne brinu ako im dođe veća riba, jer uglavnom love nedorasle primerke...
Glave (pre)lake, opet zbog manjeg zakačinjanja. Sve je očigledno podređeno niskom standardu, kao da sve to ima za cilj ne da se upeca, nego da se peca, ali da se ima što manje troškova. Ali zašto onda koriste Twin Power-e?
I silikonci su većinom mali? Možda tek svaki deseti koristi Orku šeda ili šed-tvistera od 10 ili 12 cm. Uglavnom se koriste tvisteri do 8, ređe 10 cm i neki (ne znam ime?), šedovi od 7,5-8 cm, vrlo tankog tela i malog repa. “Teorija” im je: “smuđ je oprezan, neće veliki mamac i tešku glavu, jer ispljune brzo kad oseti težinu”?! Zato imaju prejake štapove (“akcije 80 grama” - op. ur.), da mogu “da ga zakucaju” na vreme...
I još, da bi “povećali efikasnost”, montiraju male silikonce na prevelike udice (predugačkog vrata) kako bi vrh udice bio što dalje od glave a bliže repu, da efikasnije ubodu. A uopšte nisu svesni da tako načisto umrtve (ukoče) silikonca i totalno mu ubiju vibraciju!
Primetio sam da skoro svi (kao da su na nekom času?) džiguju na isti način: zabace ukoso pa polako, vrlo sporo, privlače silikonac namotavanjem mašinice držeći štap koso naviše i tek ponekad kratko cimnu štap, pa iznova sporo vrte ručicu. Praktično, uopšte i ne džiguju, tj. ne spuštaju silikonca do samog dna?! Valjda zbog manjeg kačenja.
Svakako da nisam nikome ništa savetovo jer sam imao “neadekvatan” pribor: kratak štap male težine bacanja i običnu mašinicu - ko bi me uopšte udostojio pažnje? Bar da sam nekog smuđa tada upecao, ali nisam - ni ja ali ni njih tridesetak! Niko ni čvok! Zato sada i pišem ovakav tekst jer ne mogu da verujem: nigde nisam (radnim danom!) video toliko ribolovaca a da niko ništa ne upeca, ali i dalje svi uporno pecaju!
Naravno, ni ribočuvare nisam sreo.
Vraćajući se kolima u Nemačku, u Budimpešti na keju nisam video ni jednog varaličara! A i tamo je Dunav...
Zato je potrebno naglasiti ovih nekoliko preporuka:
1. Koristite čamce gde god možete i upotrebljavajte sonar;
2. Koristite i kraće štapove, manje težine bacanja, da bi bolje registrovali kontakt sa dnom i napad smuđa;
3. Koristite i drugačije džig glave, a ne uvek okrugle;
4. Koristite (i) teže glave, bez bojazni da će ih smuđ ispljunuti;
5. Koristite i O’Šonesi udice, a ne samo “Aberdinke”;
6. Dužinu vrata (udice) podredite dužini silikonca;
7. Isprobajte mnogo više silikonskih varalica različitih proizvođača.
8. Koristite silikonce većih dužina, čak do 15, pa i 18 cm;
I za kraj, možda najvažnije od svega je: puštajte ulovljenu ribu! Ako ne svaku, a ono bar svaku ispod kile težine, jer smuđ od pola kile i nije smuđ!
Zoran Popov – Zrenjaninac
Ovaj kritički osvrt napisan je pre nekoliko godina, objavljujemo ga sada u nadi da se mnogo toga promenilo. Da li je još uvek aktuelan presudite vašim komentarima – op. ur.
