(Kako su Nole i Glod postali prijatelji)

Skoro da nema muškarca koji nije bar malkice zaljubljen u sebe, a pre sam smatrao da su to uglavnom žene. Jok, muškarci su veći narcisi! Žene su (samo)kritičnije i tim objektivnije. Recimo, ružna obično zna koliko nije lepa, a glupa lepotica ne shvata koliko je tupa. Ali mnogi muškarci sebe smatraju ako ne baš zgodnim ko Alen Delon a ono bar muškarčinom. Ako fizički nisu moćni ko Čak Noris ili zgodni ko Bred Pit, nema muškarca koji sebe neće smatrati „bar“ intelektualno nadmoćnim. Bez obzira koliko je (ne)obrazovan, on sve (najbolje) zna – od politike do muzike, od ekonomije do sporta. Obično što je više inferioran tim pre poveruje kako je intelektualno superioran. U to se svakodnevno uveravam na Fejsbuku – tom ogledalu ispraznosti. Iskrivljenom ogledalu Snežanine maćehe – ali lažljivom ogledalu. Jer ono iz bajke mećahi nije povlađivalo.

Čovekova prirodna potreba je da se istakne, izdigne iznad prosečnosti. Mužjak je, bre! Uostalom, i kod životinja se paun šepuri, a lav ima grivu a ne lavica. Sad, niti je svako lep ko paun niti moćan ko lav. Stoga mu preostaje jedino da se kurči na intelektualnom planu. No, ni to nije lako. Nije mačiji kašalj postati slavan. Poznat može danas, u doba masovnih komunikacija, da postane i ... kako se zvaše, bre, onaj kreten što je pobio silnu decu u Norveškoj? Eto, već sam mu zaboravio ime. Bio je poznat kratko vreme... i kraj – sad neka čami u tami. I zaboravu.

Ali postati slavan je već nešto drugo. I mnogo teže! Za to treba biti talentovan. I tu je problem. Niti znam da igram tenis ko Nole, niti da pevam ko Haris, niti da pišem ko Tirke, niti režiram ko Kusta, niti režim ko Glod.. Nisam sportista, nisam umetnik, nisam čak ni srpska estrada – jer me ni u Farmu ne zove. Ni za farmu nisam! Pa kako onda da postanem slavan kad sam totalno nepoznat? Nepoznat, jer sam nepriznat. Nepriznat, jer sam (ispod)prosečan (čak i u sopstvenoj profesiji). Ima li nade za mene?

Ima! Zove se Fejsbuk! Par klikova i evo mene u galeriji slavnih likova i poznatih nikova.

Pakleno osmišljen, Fejsbuk je okupio milione i milione, uglavnom anonimnih i frustriranih i stvorio iluziju da smo neko. Da smo nešto. Jer ma koliko imali, u suštini smo niko. Ali ne shvatamo da monitor nije tv ekran, da je Fejsbuk profil praktično lični mini sajt, da nije „vece s Ivanom“ - da nas opet vide samo oni koji nas već ionako znaju.

Naravno, ima tu i slavnih. Gde sam ja u toj Fejsbuk masi?

Opet negde na dnu. Pogledam „prijatelje“, prebrojim „lajkove“ i skontam da Nole ima 4 miliona a ja tek ’iljadu. Stoga panično „tražim prijatelje“, jer nas praktično (realno) vidi, uprkos milionima korisnika Fejsa, jedva desetak posto prijatelja, ma ni toliko. Pogledajte „poglede“ na vašu briljantni (za)misao, prebrojte lajkove na fenomenalan link - na video koji niste vi snimili. Tuga brateee, jedva njih 4-5, a baš sam se trudio. Vrh brateee, ali prijatelji ćute! Kad ih 20 lajkne – plafon brateee.

Ćute, jer nisu ni videli – ili češće: što ih ne zanima(te). Jer što ih imate više, i što više prijatelj ima prijatelja, vaša objava na naslovnoj kraće traje. Dobro, prijatelji budu obavešteni da ste nešto epoholna uradili, ali ako su vam prijatelji, i ako ih toliko imate, zašto se ne družite. Jer kako imate vremena za Fejs porod tolikog drugara?

Uostalom, naš „sajt“ ne vidi čak ni svevideći Google! A to je baš šteta, velika šteta.

Šteta je da nikome pod milim bogom, na celoj kugli zemaljskoj, u pretraživaču ne iskoči recimo vest od životne važnosti – šta smo sinoć večerali!

Pošto mene apsolutno ne interesuje šta je ko od vas jeo, niti da li vam je dete kakilo, ja sam mnoge prijatelje izbrisao. Jer ko mi je stvarni prijatelj pozvaće me na večeru – ko Jovis onomad! Posebno sam ih, i to za zadovoljstvom, brisao kad sam video šta slušaju! I tako sam od preko 2000 prijatelja spao jedva na 200. No, i to je mnogo, jer...

Ali kako Nole onda onda izdrži sa 4.000.000.000 prijatelja, a meni je i 200 previše?! Jer, eto, koliko sinoć mi se lično obratio. Istina, ne po imenu, ali prijatelji smo, pa je i na mene mislio, prijateljima se obratio, prijateljem me smatra. Fala ti Nole.

E, tu je zez, to i jeste moć Fejsbuka! Reklama bato. Besplatan moćan marketing. Jer, ko za inat, njega Google vidi. Vidi jer Nole nije „profil“. Eto, ni na Fejsu nije jedan od nas. Stoga mi uzaludno pokušavamo da se s Noletom družimo, pa odgovaramo na nešto što je on napisao. A čak i da bog zna kako suvislo odgovorimo, opet nas Nole ne udostoji odgovora – naš komentar bude momentalno zatrpan hiljadama drugih, takođe anonimnih. Ma i da je hteo nije vas video. Nije nas ni konstatovao, a otišao da trenira...

Stoga mi nemilice sakupljamo prijatelje i lickamo profil-sajt. Sve u nadi da će mnogi saznati šta smo sinoć jeli i koga smo ebali. A ebemo, očigledno, samo prijatelje!

Svaki put kad sednemo za komp od monitora poverujemo da je ogledalo. Gledamo se i divimo sami sebi koliko smo lepi, zgodni, uspešni, poznati, pametni... i slavni. Jer je na našem „sajtu“ sve supeeer muzika, sve supeeer fotke, sve supeeer ulovi, sve pametne misli – drugih! Ko nekad, kad smo bili u pubertreti i upisivali se u spomenare.

Malo je, vrlo malo prijatelja, koji napišu nešto duhovito – stoga većina citira tuđe misli, pa čak i filozovske. Ajde?! Citiraju Andrića a po ćupriji nisu ni ’odali.

Malo je, vrlo malo prijatelja, koji postave kvalitetnu fotografiju - koju su sami načinili.

Malo je, vrlo malo prijatelja, koji su nešto trofejno upecali – pa postavljaju tuđe kapitalce.

Malo je, veoma malo ljudi od integriteta koji sami, lično, nešto vredno (o)smisle!

E, zbog svega par tih „malo, vrlo malo“ prijatelja i ja imam profil. Još uvek...

Naravno, i meni Fejs ponekad posluži kao ventil – da ebem one koje ne da ne smem, nego ne mogu do njih da doprem. Stoga: oprem! Oprem dobro!

Balkanac

P.S. Eto meni čak nije neophodno ni da se imenom potpišem – jer sam „slavan“.

A vi, ukoliko pripadate većini, a niste ni za šta talentovani, da biste bili poznati najjednostavnije je da postanete – političar! Tako ćete najlakše i najbrže, bez talenta, muke i nauke, postati slavni – čak slavniji od svih sa estrade. Političari su najveće zvezde srpske estrade - oni su najviše na tv pozornici, više čak i od Noleta. Jer Nole nije estrada.

Nole je elita, svetska elita!