Rory Byrne je dosta uspešno preradio Barnardov F310 u B varijantu 1997. ali je tek F300 iz 1988. bio njegova kompletna samostalna kreacija, odlična osnova za dalji razvoj bolida Scuderia Ferrari. Tako je potom nastao šampionski Ferrari F399 a dalje već znate – Šumijeva šampionska ergela od 5 veličanstvenih propetih konjića.

Šumaher je 1998. godine postao vicešampion Formule 1. Nedostižan je bio Hakinen u McLaren-Mercedesu, mada da nije bilo Dejvida (tada Mikinog kolege, da baš ne napišem „vodonoše“) u unutrašnjoj krivini u Spa po kiši (kada se, kao, „sklonio“ s idealne putanje jer ga je Šumi preticao za čitav krug), ko zna šta bi bilo. Međutim, kako bilo da bilo, Ferrari F300 je sa Šumijem za volanom te godine od 16 trka osvojio 6 Velikih nagrada, dva puta je bio drugi i tri puta treći. No, ruku na crce, Mika je zasluženo pobedio sa 8 GP pobeda, dva druga mesta i jednim trećim - obojica su imala po tri odustajanja tokom sezone.

Sve to je bio razlog da reaguju proizvođači replika lansirajući na tržište Ferrari F300. Međutim, zašto tri različite replike istog bolida u istoj cenovnoj klasi, jer niti je u konkerenciji vozača niti Kupu konstruktora Ferrari F300 bio šampionski?! Možda što je to bio poslednji Ferrari F1 firme Minichamps (PMA – Pauls Model Art) koji je napravljen, pošto su izgubili licencu Ferrari , a dobio je Mattel, odnosno brend HotWheels Racing. Ali pobogu, zašto je potom trebao još i Ferrari F300 u gami replika HotWheels Elite, pored dva pominjana? Dok, recimo šampionski Ferrari 126C3 kojim su Arnu i Tambe osvojili šampionat konstruktora 1983. godine ne naći možeš svećom da tražiš. Nema ga čak ni Altaya ili RBA, nema ga ni Minichams, ni HotWheels ni Elite, pa se suvim zlatom plaća kad ga na e-bay stavi neko od kolekcionara (pre)prodavaca (stara serija La Storia je takođe vrlovrlo retka). Toliko ga nema ni Diecast Luka. No, ko zna, sada je Burago dobio licencu za Ferrari pa možda on objavi decifitarni 126C3 koji nam toliko fali. Uf, samo da ne bude još jedan Ferrari F300...

Elem, deder da mi onda uporedimo sva tri modela F300 i vidimo šta je šta i šta je (naj)bolje kupiti, kada ga već toliko svi nude. No, neverovatno ali istinito: iako ga ima još uvek skoro svuda širom interneta cena nije niska, naprotiv - kreće se od 25-30 evra (HotWheels Racing ili HW Elite) pa do neverovatnih 50 i više evra (PMA Minichamps – Michael Schumacher Collection) za razmeru 1:43. Zašto – nije mi uopšte jasno?

HotWheels Racing i Minichamps imaju Šumahera za volanom u kokpitu. Vozač je detaljniji u HW Racing verziji, bolid se nalazi na zanimljivoj diorami i veoma je precizno urađen. Nalepnice su trajnije zaštićene nego na Minichamps modelu. Na bolidu je i mala antenica a Minichamps je nema, ko što vozač nema ni pojaseve ni trkački kombinezon s nalepnicama. Uopšte mi nije jasno zbog čega je Minichamps replika dvostruko skuplja?! Verovatno što je to stara, sve ređa verzija. Eto oba modela na slikama gore.

Realno, po meni je najbolja je replika HW Elite (iznad) iako je bez Šumija za volanom. Vrlo precizno je urađena, nalepnice trajne, finih detalja na bolidu je dovoljno, na volanu raznobojni dugmići, pojasevi odlični, ogledala ko prava, a čak su i gume za kišu tu, jer je replika kopija bolida sa trke u Silverstonu 1998. kada je Mihael startovao drugi, iza Mike u McLaren-Mercedesu, ali je pobedio Hakinena sa više od 22 sekunde prednosti. Eto iznad slika Elite replike pa se uverite.

Sve tri replike se prodaju u akrilnim kutijama sa bolidima na postoljima, HW Racing je zanimljiva diorama, Elite je na sjajnom kosom postolju (iznad), a Minichamps poznata klasika. Sve u svemu, bilo koju od  HotWheels replika da imate niste pogrešili – i Racing i Elite imaju svojih prednosti. Ali ukoliko niste samo kolekcionar i Skuderijin fan, nego povremeno i (pre)prodavac najbolji je imati Ferrari F300 Minichams – kada ga prodajete najviše dobijete.

Kolekcionar