Replike se ne cene prema veličini nego prema kvalitetu

Ko je pravi kolekcionar? Da li onaj koji ima hiljadu modela ili onaj sa 50, ili 150. Da li je strastveni kolekcionar onaj koji stavi 5.000 evra u džep i kupi odjednom čitavu seriju, ili onaj koji nedeljama, mesecima, godinama upotpunjava svoju kolekciju strogo vršeći selekciju. Kao i uvek, sve zavisi od kupovne moći, ali...

Strastveni kolekcionar se može biti i sa malo novca. Takav strpljivo traži ono što mu treba, a često kupi i polovno. Zatim ga čisti, farba, dorađuje...

Pravi kolekcionar svoje modele uvek drži na polici ili u vitrini da u svakom trenutku gleda svoje ljubimce. Pravi kolekcionar redovno briše svoje modele. Pravi kolekcionar kupuje knjige, časopise, enciklopedije... iz branše i potom, prema originalu, upoređuje i dorađuje svoje modele. Ili analizira modele brojnih proizvođača tražeći najverniju repliku, ali po pristupačnoj ceni. Jer svako ko ima novca može kupiti Exoto... ali da li je takav pravi kolekcionar ili onaj koji svoj 10 puta jeftiniji model dorađuje da što više liči na original.

Pravi kolekcionar zna da se replike ne cene prema veličini nego prema kvalitetu!

Pravi kolekcinar kartonsku kutiju smatra ambalažom, njemu je bitno ono što je unutra. Ali nije pravi kolekcionar ni onaj koji svoje modele drži van kutije, ali prljave i prašnjave. Pravi kolekcionar zna da „broj otvaranja“ nije bitan, već da je važnija preciznost detalja. Jer, ukoliko „autić“ ima „sva otvaranja“ ali bez detalja onda to nije replika nego igračka. A kolekcionar jeste veliko dete... ali nije dete.

Kolekcionar ne skuplja sve i svašta nego ima tačno određen cilj – grupu modela od koje želi da napravi kolekciju. Naravno, pravi kolekcionar zna da svrha njegovog hobija nije sakupiti, nego sakupljati… Kao i u životu – cilj nije stići nego putovati. Onog trenutka kada kompletirate kolekciju… šta dalje? Naravno, početi stvaranje nove.

Recimo, meni je cilj da napravim kolekciju svih pobedničkih bolida Formule 1, od 1950. godine do danas (u razmeri 1:43). A kada jednom to okončam, uvek mogu početi stvaranje kolekcije svih bolida koji su ostvarili bar jednu Grand Prix pobedu.

U nekoliko navrata počeo sam da svaštarim, povuče me neki Porsche ili Ferrari svojim izgledom (da i ne pominjem Lamborghini Miuru) pa ih nabavim. Ali već posle izvesnog shvatim da to nema smisla – ma koliko lepi bili – nekako mi štrče na polici, sami. Jer, po mojim shvatanjima, kolekcija ima smisla jedino ukoliko imate sve modele Ferrari. Ali to zahteva i previše vremena i previše novca. A pravi kolekcionar ne živi od svog hobija nego za svoj hobi. Na sajtovima sam pronašao nekolicinu “kolekcionara” koji prodaju na desetine, pa i stotine, modela automobila. Razumem kada neko nešto prodaje da bi drugo kupio. Ali takvi obično retko kupuju…

Ovo je subjektivan pogled na moj hobi. “Objektivan” onoliko koliko može biti neko ko strasno voli. A kako smo mi kolekcionari specifični, neka se ne uvrede oni koji skupljaju igračke i autiće – svako ko ima bilo kakav hobi srećan je čovek, jer uvek ima utočište u tom svom mikro svetu. Svejedno da li sklapa avione ili skuplja “autiće sa svim otvaranjima”.

Možda nekome grubo zvuči izraz “pravi kolekcionar”, ali…

Ja i volim i igram tenis. Ali ipak nisam teniser. Teniser je Nole.

Eto, ja uživam u sitnim zadovoljstvima, skupljam "autiće" dok neko u svojojim garažama u vili kolekcionira prave automobile. No, često pomislim da sam ja srećniji. Jer ko ne ume da uživa u malim stvarima ne ume ni u čemu. Što je najgore, takav obično ima limuzinu sa zatamnjenim staklima. Niko ga ne vidi, a on je, jadan, Audija i kupio da bi bio viđen.

Kolekcionar